Маја Стојановић, Мирка Кешељ, Јелена Анђелковић и Јована Бараћ упознале су се на Одсеку за српско традиционално певање и свирање у Средњој музичкој школи „Мокрањац“ у Београду. Биле су у класи професорке Сање Ранковић, која им је пренела своје знање и љубав према традиционалној музици. Девојке су потом наставиле да изучавају ову област на Катедри за етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду.
„Кроз читаво образовање бавиле смо се овом темом, као и наша професорка Сања Ранковић, која је посебно проучавала музичко наслеђе Косова и Метохије, а многе своје научне радове засновала је на музичко традицији Горанаца“, каже у разговору за Спутњик једна од чланица групе Мирка Кешељ.
Музику за нумеру „Сини јарко сунце с Косова“ написала је Јована Бараћ, која је, иначе, родом из Лепосавића. Музику је аранжирао продуцент састава Растко Аксентијевић, а аутор стихова је Љубомир Ранковић. Ова песма је једина ауторска композиција на албуму, док су остале нумере традиционалне мелодије с Косова и Метохије изведене у модерним аранжманима.
„Албум прати ток од једногласног, а капела певања, карактеристичног за традиционалну музику Косова и Метохије, до поигравања с музичким хармонијама кроз гласове и модерне аранжмане“, каже Мирка Кешељ.
Спот за песму „Сини јарко сунце с Косова“ сниман је током јуна на четири локације на Северу Косова – на Мокрој Гори, изнад језера Газиводе, на тврђави у Звечану, у Сочаници и Лепосавићу.
„Снимање спота је за нас било прелепо искуство. Највише смо страховали да ли ћемо успети да пређемо административни прелаз, јер је до 9. јуна све било затворено. Ми смо 11. јуна, с екипом од десетак људи, кренуле пут Косова и Метохије. Наредна два дана смо уживале у планинским призорима, ливадама, тврђави... Желеле смо панорамски да прикажемо тај предео. Све што смо замислиле успеле смо да остваримо, призвале смо све то добром енергијом“, објашњава Мирка Кешељ.
Наредна жеља ових девојака јесте да сниме спот у Призрену и оне верују да ће, чим епидемиолошка ситуација то буде дозволила, остварити своју идеју.
На Јутјубу се може послушати још једна нумера с албума, традиционална песма Горанаца „Млајнесто, горски трандафил“.
„Та песма је за сада само у аудио форми, али ми припремамо и спот. Горанци имају веома упечатљиву традицију чији су носиоци жене, због чега смо желеле да им посветимо посебну пажњу“, наводи наша саговорница.
Према њеним речима, традиционална музика с Косова и Метохије карактеристична је, пре свега, по једногласном певању, уз кавал као доминантни пратећи инструмент.
„Најчешће се инструменти и гласови нису сусретали. Углавном је једна особа певала песме, понекад се певало у групи. Гласови су били дифенцирани на мушке и женске извођаче. У новије време постоји тенденција да се спајају глас и кавал и то лепо функционише. Нас четири пратимо трендове, настојећи да традицију носимо у данашњем дану, јер је то начин да она остане жива. Ми је, заправо, надограђујемо“, објашњава Мирка Кешељ.
Косово као нулта тачка и непролазна тема
Чланице састава „Луча“ изводе и песме с других простора које насељавају Срби, а од Косова су кренуле, како каже наша саговорница, због тога што верују да је то „нулта тачка нашег постојања и непролазна тема“.
„Моји родитељи су пореклом из динарског краја, на нашем репетоару су и динарске традиционалне мелодије, из Херцеговине, Баније... где год су живели Срби. Радо певамо и песме из Војводине, и песме с југа, истока и запада Србије“, наводи Мирка Кешељ.
Традиционалну музику и певање девојке изучавају на основу материјала снимљеног на терену.
„Етномузиколог оде на терен, снима стари живаљ. То су људи који се врло радо сећају песама, или који су били репрезентативни извођачи у одређеном селу. Када дођемо у учионицу, или на факултет, преслушавамо те примере, трудимо се да размишљамо на више нивоа, како су певали, из ког разлога су тако певали, а потом формулишемо лествице и ритмове, трудећи се да се максимално стилски приближимо том извођењу“, каже наша саговорница.
Помало је чудно, примећује она, да се младе особе, које су тек дошле у средњу школу, заинтересују за музичку традицију.
„Догоди се, међутим, тренутак у којем станете и почнете да певате те песме и потпуно се идентитетски повежете с њима. На тренутак можете да видите и осетите шта се збивало када су људи то певали. То је препознавање музике на духовном нивоу, потребно је мало више времена, али нас четири смо решиле да иступимо и да кажемо да је сасвим у реду да данашњи човек слуша традиционалну музику, да изабере шта му се свиђа, а шта му се не свиђа, али да ипак крене с извора“, закључује Мирка Кешељ.
