Перо је често оштрије од мача, а циљ историјских фалсификата је јасан – негирање српског народа у Црној Гори и покушај да се односи са Србијом прикажу као непријатељски, речено је на трибини на тему „Кривотворење историје“. Упозорено је такође да да је историјске фалсификате релативно лако оспорити, медијску борбу је тешко извојевати, а упућен је апел да се мора пронаћи начин како би се стало на крај агресивним историјским фалсификатима којим је последњих година преплављен црногорски јавни простор.
На трибини на којој је посебна пажња посвећена злоупотребама историје у 20. и 21. вијеку, историчар и модератор Васиљ Јововић подсјетио је да су покушаји фалсификовања историје стари колико и она сама.
„Такозвани дворски историчари сматрају да не постоји могућност да се историја као наука развија слободно и независно од државе и интереса појединих центара моћи“, казао је Јововић алудирајући и на тренутну ситуацију у Црној Гори.
Цитирајући кинеску пословицу да је „и најблеђе мастило на хартији много је поузданије од најбољег памћења“, Ђарко Лековић са Историјског института Црне Горе казао је да су нарочито тоталитарни режими склони да прикривају право стање ствари и манипулишу.
„Данас је, нажалост, на јавној сцени у Црној Гори присутан цинизам када се обмањивање приказује као научна и новинарска вјештина, и када се разни профитери утркују у сумњивом патриотизму са задатком да се чињенице прикрију“, казао је Лековић.
Говорећи о честој злоупотреби и банализацији историје у политичке сврхе, филозоф др Миодраг Чизмовић подсјетио је на ријечи нобеловца Ива Андрића, који је иако и сам формално доктор историје, на једном мјесту устврдио да – умјесто да заиста буде учитељица живота – „историја је у многим студијама назадних кратковидих писаца постала слушкиња њихових класних, вјерских и националних интереса и убјеђења“, „средство за борбу у рукама фанатика и опскураната“ при чему је „историјска истина подешавана према њиховим жељама и потребама“.
Теза о Црвеној Хрватској
Љекар и проучавалац докумената из Дубровачког архива и архива Боке, Горан Комар, говорећи о двије развојне линије у историјографији Црне Горе, подсјетио је на рад академика Ника Мартиновића - „Два приступа етнолошком проучавању Црне Горе“ који у свом дјелу тврди да је једна од њих подстакнута од расправом Анте Старчевића под називом - „Име Серб“ из 1868. године.
„Одмах после њега правник Секула Дрљевић је објавио књигу ’Балкански сукоби‘ у којој је тврдио да је црква у Црној Гори одвојена од Српске православне цркве (СПЦ), а православље у Црној Гори означио термином – ’црногорославље‘ што дословно садржи платформу за стварање посебне цркве у Црној Гори коју данас заговара предсједник Мило Ђукановић“, казао је Комар уз опаску да су актуелне власти по угледу на Дрљевића такође привезале и црногорски државни ход за тековине првог миленијума.
Комер се посебно осврнуо на опасну тенденцију у историографији да се црногорско приморје изворно прикаже као римокатоличко и црвено-хравтско, а која почива на парадоксалној тези да су заправо турска освајања та која су у Боки и на Црногорском приморју потиснули католике и омогућила православнима да формирају већину.
„Током 1972. године хрватска политичка емиграција је поводом Његошевог јубилеја приредила симпозијум ’Хрватски разговори о слободи‘, на ком је утврђено да су Хрвати након побједе над Аварима населили простор и Црне Горе у којој се римокатолицизам задржао до пада под Турке, да би касније тај простор био посрбљен и поправослављен“, казао је Комар.
Он је посебно истакао да се у теолошко-белетристичким саставима неких мисионара и агената конгрегације још од прве половине 17. вијека градио читав интелектуални корпус који жели да се у научну литературу импортује теза о Црвеној Хрватској, и са примјетном тежњом избијања присуства Немањићке династије из етнокултурног простора Срба, поготово у простору Црне Горе и Далмације.
„Немањићки клин продро у католички насип“
Комар је у том смислу нарочито цитирао бискупа Павао Гуторца, који је казао да је – „Немањићки клин продро у католички насип на приморју“.
Небојша Рашо, добар познавалац Боке и руско бокељских односа, који је написао двотомну књигу „Аргументи“ у којој је разоткрио фалсификате којим су се служили посланици црногорске Скупштине приликом доношења контроверзног закона о слободи вјероисповјести, апеловао је да на све фалсификате треба одговарати без обзира колико они били апсурдни зато што се они објављују у медијима који имају велику читаност.
„Циљ је да се непрестаним понављањем неистина створи утисак да је у питању истина – што је у суштини Гебелсов метод“, казао је Рашо.
Публициста Јован Маркуш казао је да је тема о кривотворењу историје веома важна због цјелокупне наше будућности. Он се посебно осврнуо на сличности и разлике између Црне Горе под фашистичко-сепаратистичком окупацијом из 1941. године и политике која се данас спроводи у Црној Гору.
„Црногорски сепаратисти су према туђим и давно пројектованим плановима заједно са фашистима кренули у промјену духовног и политичког бића Црне Горе. Ми нажалст приуствујемо управо једном таквом времену“, казао је Маркуш.
Он је подсјетио да се управо црногорски сепаратисти у листу „Зета“ из времена фашистичке окупације 1941. године позивају попут овдашњих власти на хиљадугодишњу културну и државну независност, те да истичу да имају своју књижевност, језик, вјеру, посебне гене, симболе, светиње, заставу и народно име...
Црногорци нијесу Срби
„Они тврде да се етнички формирао посебни црногорски народ. Пропагирају импоротовану теорију да Црногорци нијесу Срби него да су настали стапањем Дукљана и Илира. Када човјек сагледа чињенице, видјеће да су они умјесто народне заставе тробојке из времена књажевине и краљевине Црне Горе наметнули ратну заставу алај-барјак (бијели орао на црвеној подлози) као што је данас црногорска застава ратнички барјак само што су орла офарбали у жуто. Али пошто ништа не знају желећи само да утекну од српства они су улетјели у Византију јер је то симбол из династије Комнен. Такође још једну глупост су направили – кад погледате данашњу заставу Црне Горе, она и те како личи са заставу копнених снага Русије“, објаснио је Маркуш.
Он је нарочито истакао и да увођење црногорског језика није спецификум данашњег времена, те да је српски језик такође први пут преименован у црногорски 1941. за вријеме окупације Црне Горе од стране фашистичке Италије.
Како је настала „Мајска зора“
Преименовали су тада и црногорску народну пјесму „О јунаштва свијетла зоро“ у „О прекрасна мајска зоро“. Подсјетићу да је ова пјесма први пут објављена 1863. године а њен текст је штампан 1874. године. Нажалост, пјесма је преименована у „Мајску зору“ у част доласка из усташке НДХ Секуле Дрљевића 12. маја 1941. године“, казао је Маркуш.
Он је у том смислу казао и да лично у архиву свог оца има документ из 1942. године када први пут италијански окупатори у историји заробљене Црногорце код Цетиња почињу да пописују као „Монтенегрине“.
Осврћући се кратко на бројне историјске фалсификате којим је данас преплављена црногорска јавност, Маркуш је је казао да је нпр. цензурисање Његоша први отпочео предсједник Матице црногорске Бранко Бањевић, када је 1969. године извршио цензуру и редиговао Његошеве пјесме једноставно избацујући инкриминисане ријечи – „Бог“, „Србин“ и „српски“.
Поменуо је такође и историчара Драгоја Живковића, који је почетком ‘90-их година био на челу „Одбора за стварање аутокефалне ЦПЦ“, а који је 1989. године објавио књигу „Политички тестамент краља Николе“, гдје уопште није презентиран краљев тестамент већ нечија верзија преписа – а у ствари Живковићева жеља како би краљев тестамент требало да изгледа, а поменуо је и фалсификаторски потез Новака Аџића, који је један осушени бријест на Цетињу (испод којег се у старој Црној Гори дијелила правда), а који је нестао крајем 19. вијека пребацио намјерно у 1918. годину како би доказао да су тај историјски бријест наводно срушила наша браћа Србијанци. „Ако један дукљанско-монтенегрински историчар прибјегава таквим фалсификатима онда не можемо очекивати ни да њихови наследници буду бољи“, закључио је Маркуш.
