Жртве атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија
Осећај да сте у Хирошими је врло узбудљив. И не само зато што град памти страшну трагедију. Данас је просечна старост хибакуса (тако се називају људи који су преживели атомски удар) 84 године. Верује се да је широм земље остало око 130 хиљада ових људи. Истовремено, према подацима јапанске агенције Кјодо, око 25 одсто испитаника је истакло да све ређе учествује на семинарима и дискусијама на тему атомског бомбардовања због здравственог стања. С друге стране, 13 одсто испитаника је рекло да се више неће бавити образовним активностима, а 40 одсто испитаника је признало да никада нису делили своја сећања на страхоте из тог доба, јер су били премлади да би запамтили било какве детаље. Само 19 одсто испитаника је у могућности да настави да дели своја искуства са другима.
Пандемија погоршава ситуацију: већина преживелих сматра да их вирус корона спречава да промовишу идеју о уништењу нуклеарног оружја. И са сваком годином која пролази, све мање хибакуса верује да ће икада бити постигнут напредак у овој области.
Шта се може учинити да ти људи не буду заборављени? Да нико више не мора да доживи ову немилосрдну ноћну мору изазвану нуклеарним оружјем? Таква питања ми нису излазила из главе током читавог путовања, а добила сам одговоре на њих од разних јунака наше репортажеје репортерка.
„Очуваћемо истину о тим догађајима и после 100 година“
Прва ставка на програму је био Меморијални музеј мира у Хирошими. Тамо је Такуо Такигава (61), који је постављен за новог директора музеја од априла 2019. године, лично одржао једносатну екскурзију за стране новинаре. Он је детаљно описао како се садржај музеја променио од прошле године након највеће обнове, која је трећа по реду обнова такве врсте у читавој историји овог места.
„Наша главна мисија је да свету кажемо истину о атомском бомбардовању. Обнова, која је завршена прошле године, резултат је деценије рада универзитетских професора, самих хабакуса и стручњака Музеја. На овај начин смо успели да прикупимо веома широк спектар мишљења“, објаснио је Такигава.
Трансформација музеја је привукла велику пажњу, а управо 2019. године број посетилаца је достигао 1,76 милиона људи. Ова бројка је оборила рекорд из 2016. године (1,74 милиона) када је Барак Обама постао први амерички председник који је дошао у Хирошиму у званичну посету.
Након обнове, простор у музеју је био попуњен великим бројем фотографија и личних ствари људи који су погинули током атомског бомбардовања Хирошиме 1945. године. Појавио се и посебан одељак посвећен странцима који су, док су били у граду, такође настрадали за време напада. Такигава је објаснио зашто су одлучно одбијени вештачки направљени експонати:
„Главни концепт наше обнове је очување истине о догађајима тих година и после 100 година, када хабакуса више не буде са нама. Зато смо се водили натурализмом. Зато смо уклонили фигуре које су приказивале жртве атомског бомбардовања. Одлучено је да се више не излаже ништа вештачко“.
Поред тога, током приказивања зида на коме су остали прави трагови „црне кише“, Такигава је поделио вест: 29. јула, суд у Хирошими је пресудио да су 84 особе које су биле изложене радијацији услед отровних талога изван специјалних зона које је влада одредила, признате као хибакуси.
Раније су регионалне власти више пута тражиле да се жртве „црне кише“ које су биле ван специјалних зона класификују као хибакуси и да на тај начин буду укључене у програм бесплатне медицинске неге. Али због недостатка научних доказа о утицају кише на здравље људи у предграђу Хирошиме, централна влада је одбијала такве захтеве. И мада девет жртава више није међу живима, ова одлука је била прво стварно достигнуће по овом питању у протеклих 75 година.
Од прошле године Такигава је имао циљ да забележи што више прича очевидаца атомског бомбардовања. Планирано је да на снимању учествује око 37 хибакуса и да ће спровођење ове иницијативе трајати две године. Међутим, вирус корона може пореметити ове планове, истакао је Такигава: „Мислим да ће вирус корона сигурно имати благ утицај на читав процес. Али намеравамо да га завршимо до краја, без обзира на све. Овде такође постоји и супротан ефекат. Због ситуације са вирусом, Музеј је био затворен три месеца, и тада смо одлучили да почнемо да приказујемо већ снимљена видео сведочења хибакусја од 60 минута на интернету. Схватили смо колико је важно да наставимо са нашом активношћу у онлајн формату“.
„Година коју бих волео да избришем из сећања“
Након екскурзије са директором музеја, имали смо састанак са Терамотом Такасијем (85), човеком који је буквално чудом преживео атомско бомбардовање 1945. године. У тренутку експлозије, Терамото је био у својој кући која је била удаљена само километар од епицентра експлозије. Вероватноћа да се преживи на таквој удаљености од бомбе процењује се на 50 одсто. Многи од оних који су током бомбардовања били врло близу Терамоту, преминули су.
„Пред крај Другог светског рата, Американци су активно нападали главне градове Јапана. Од априла 1945. године деца у основним школама су евакуисана како би се спасила од ваздушних напада. Тада са био у петом разреду, и послали су ме да живим са ученицима из разреда у храм на планини. Повремено смо покушавали да побегнемо, јер нам је недостајала кућа и нисмо имали шта да једемо. Али враћали су нас. Моја мама ме је посетила 4. августа да би ме одвела код лекара. Првобитно смо планирали да се вратимо кући 6. августа, али сам ја хтео што пре да се вратим кући и, упркос мајчином умору, убедио сам је да се вратимо истог дана. Да смо се вратили 6. августа, избегли бисмо атомско бомбардовање. И даље се кајем због тога, јер би моја мама тада преживела.
Ујутро 6. августа сам био код куће и писао писмо свом пријатељу који је живео у склоништу. И одједном сам угледао блесак светлости. Све је одмах било прекривено тамом. Нисам имао појма шта се догодило. На улици сам срео комшиницу која ме није препознала, јер сам, како се испоставило, био рањен у главу, а лице ми је било прекривено крвљу. Покушао сам да пронађем мајку, али та жена ме је уверила да ће је спасити и да морамо да побегнемо. Однела ме је на леђима.
Када смо трчали, видео сам жену закопану до врата у рушевина. Још увек не могу заборавити њене запрепашћене очи, које су се кретале са једне на другу страну. Ватра се ширила јако брзо. Бојим се да је она тада умрла.
Касније сам се преселио код тетке у село, и они су се врло добро бринули о мени. Отац ми је говорио да су мајку спасили, па сам био нестрпљив да је видим поново кад се опорави. Али дуго очекивани састанак се никада није догодио. Како се испоставило, из дана у дан моја мајка је била све слабија, и умрла је 15. августа.
Крајем августа сам приметио да губим косу. Читаво тело ме је болело, нисам могао ништа да радим, осим да данима лежим у кревету. Кроз сан сам чуо људе како говоре: ‘Људи који су били суочени са атомском бомбом одједном почињу да губе косу, крваре им десни и на телу се појављују љубичасте флеке, а потом умиру један за другим. Надам се да ће ово дете преживети‘. Тада сам помислио да вероватно разговарају о мени.
Али преживео сам. Годину дана касније, у априлу 1946. године, вратио сам се у школу и поново кренуо у пети разред. Али нисам могао да заборавим ту 1945. годину. И дан данас ме боли што сам натерао мајку да се брине и што је доживела тако окрутну смрт. Различите мисли и осећаји су ме оптерећивали током читавог мог живота“, поделио је своју причу Терамото.
Како, након такве трагедије, можете пронаћи снагу у себи да опростите и наставите да живите даље? Ово је вероватно најчешће питање које се поставља сваком хибакуси.
Терамото: „Често ме питају да ли мрзим САД. Моја мајка је, као и пријатељи са којима сам се играо, убијена. Пошто су умрли од атомске бомбе, не могу рећи да у мени нема мржње. Заиста сам их мрзео. Међутим, годинама касније, када сам добио децу, а затим и унуке, ја више не осећам ни мржњу, ни љутњу. Све што желим рећи је да се ово никада више не би смело поновити, таква окрутност се више не може допустити. Ово је моја искрена жеља. Када овако делим своје искуство са вама, не осећам мржњу, само желим да кажем истину о оним догађајима који се не смеју заборавити, да се то више никада не би поновило. Најважније је да људи живе у миру једни са другима, осећају везу која их спаја, помажу једни другима“.
„Зграбите мир и чувајте га пажљиво“
Заједно са Терамотом, на састанак је дошла и представница наслеђа атомског бомбардовања која се зове Окамото Тосико. Окамото није рођена нити је одрасла у Хирошими, али је дошла из Токија како би дала свој допринос очувању сећања на жртве атомског бомбардовања и живи овде већ скоро 30 година.
„Када сам први пут дошла у Хирошиму, запитала сам се шта значи преживети атомско бомбардовање. Како су хибакуси живели након тога? Какве мисли су их мучиле? Помислила сам да желим да сазнам све о овоме и тако сам се придружила програму наследника наслеђа атомског бомбардовања. Да ли је рат остао иза нас? Да ли је сигурно да га више неће бити? И да се нуклеарно оружје више никада неће искористити? Таква питања су ме забрињавала током учења у овом програму. И морам рећи да не знам. Али знам да можемо много тога научити изучавајући прошлост. И то је најважније. Захваљујући овом програму схватила сам шта ја као појединац могу да урадим. Наиме, да разговарам са људима. Одговарам на њихова питања. Да уложим све напоре у то да људи схвате колико је важна тема мира данас“.
Према речима Окамото, данас око 40 хибакуса учествује у семинарима Музеја да би поделили своју причу. Што се тиче наследника, тренутно њихов број износи око 150 људи.
„Програм укључује три године учења. Прве године се проучава све што се тиче атомске бомбе, као и историја Хирошиме. На другој години, полазници разговарају са хибакусима који желе да поделе своја искуства. А након тога следи најтеже: на основу свега наученог потребно је написати рад и касније га представити презентацијом од 45 минута. Хибакуси вас оцењују и ако је све у реду, онда постајете наследник“.
Сада је програм наследника наслеђа атомског бомбардовања заустављен због вируса корона. Али Окамото очекује да ће Музеј врло брзо покренути онлајн-састанке, који ће помоћи да се настави са активностима.
„Од сваког хибакусе се може нешто научити. Један од њих ми је једном рекао: ’Живите ли сада у миру? Мир је таква ствар која одмах бежи. Молим вас, зграбите га како доликује, и затим га пажљиво држите у рукама‘. Мислим да такве речи може изговорити само хибакус који је живео до рата, за време и после њега.
Јапан је једина земља која је преживела атомско бомбардовање. Међутим, нуклеарна тестирања су такође вршена у Аустралији и САД, и људи су и тамо настрадали од тога. Зато је тако важно испричати свету о јапанском искуству. Мислим да је то пут ка миру“.
„Одавде можете однети ’мир‘ са собом“
На крају путовања сам разговарала са два млада студента, који су волонтери Мира Хирошиме. Како се дан путовања поклопио са крајем кишне сезоне, успела сам да разговарам са волонтерима док смо се шетали сунчаним Меморијалним парком мира, као и у близини Куполе атомске бомбе (Споменика мира).
Активности волонтера Мира Хирошиме започете су недавно, буквално од јуна прошле године. Ипак, до фебруара ове године, млади волонтери су успели да спроведу екскурзије за 232 страна туриста из више од 40 земаља и региона.
Зашто омладина у Хирошими ради овакав посао — то је једно од најпопуларнијих питања која им се постављају. Икеда Фууда (студент друге година на Универзитету Хиршима) одувек је желео да се опроба у улози водича на енглеском језику, причајући што већем броју људи о историји и савремености његовог родног града. И иако питања страних туриста некада нису једноставна, њему се свиђа таква комуникација.
„Обично има јако пуно питања која се односе на међународне односе. На пример, питају о америчком ’нуклеарном кишобрану‘, или желе да знају моје мишљење поводом тога што Јапан није потписао Уговор о забрани нуклеарног оружја. Ја сматрам да би Јапан, као једина земља која је преживела атомско бомбардовање, требало да игра кључну и водећу улогу у кретању ка свету без нуклеарног оружја“.
Номура Микаеру Кај (студент треће године на Универзитету Хирошима) одрастао је на Филипинима и живео тамо око 18 година. Његова мајка је Јапанка, па је стога и одлучио да се упише на јапански универзитет.
„Ми не организујемо екскурзије за Јапанце, већ за странце. Стога сам мислио, с обзиром на то да добро познајем како странци обично гледају на историју, да ће ми бити лакше да нађем заједнички језик са страним студентима“.
Шта се може понети са собом из Хирошиме?
Номура Микаеру Кај: „Мислим да одавде можете однети ’мир‘. Не ради се само о одсуству рата или уништењу нуклеарног оружја. Мир се налази у једноставним стварима. На пример, ви и ја имамо различиту културну матрицу, ми смо са различитих континената Земље, али имамо прилику да комуницирамо, дискутујемо, и покушамо да пронађено међусобно разумевање. А чињеница да то можемо учинити већ говори о томе да смо постигли мир, макар у тако малом смислу. Мислим да је ово заиста драгоцена ствар, коју можете понети са собом и предати је другима“.
Овај савет подсећа на речи хибакусе Кејко Огура, које је она изговорила на онлајн-брифингу, одржаном само неколико дана пре пута:
„Када будете у Хирошими, немојте само говорити о томе колико је било ужасно то време, већ погледајте како је Хирошима прелепа сада. Желимо да видите како се Хирошима препородила. Замислите, наши трамваји су наставили са радом само три дана након бомбардовања. Нисмо имали апсолутно ништа за јело, али смо сви неуморно радили. Након 5 година, формирали смо бејзбол тим Хирошима Карп. Без обзира на то кроз какво страшно време смо прошли, увек можемо стати на ноге ако постоји нада. Ми знамо како се препородити. Зато вас молим да погледате Хирошиму и изненадићете се како је лепа, и шта је све могуће само ако се мало потрудите“.
У бомбардовањима 1945. године, становништво Хирошиме, које је у то време бројало око 350 хиљада становника, изгубило је око 140 хиљада људи. Сада у граду живи милион и 990 хиљада људи.
