Овај филм професионалним, документаристичким приступом бележи најзначајније догађаје из историје Срба у 20. веку, почев од балканских ратова, српског страдања у Првом светском рату, милионских жртава у Другом светском рату, као и Титове одлуке да се на KиМ не могу вратити протерани Срби, већ се њихове куће великодушно дају албанском сиромашном становништву… Агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију, све што јој је претходило деведесетих и све што је иза ње остало као последица, а поготово проблем с којим је суочено српско и неалбанско становништво, главна су тема филма, који обилује чињеницама и потресним сведочењима.
Не смеју се заборавити ни ратни злочини албанских терориста
Вацлав Дворжак је и покретач петиције која се обраћа широј јавности Чешке, нудећи јавни простор за тему Kосова, за дијалог и негодовање поводом грубог кршења међународног права, неправде, ратних злочина албанских терориста. Добитник је Награде „Браћа Карић” за изузетна достигнућа у култури, уметности и јачању мира, сарадње и пријатељства међу народима.
Постоји танка граница која дели равнодушност од кривице. У свету равнодушних Ваше дело и Ваш глас издвојили су се као осуда неправде, као пут до истине о свему што се дешавало на Косову и Метохији. Шта је учинило да се побуните?
— То је тешко питање. То је данас наш задатак. Ја сам овај филм о догађајима на Косову снимио управо за Чехе који о томе готово ништа нису знали. Било је веома битно да им се објасни историјски контекст, сличности историје Срба и Чеха и то да смо имали, а и даље имамо, сличне непријатеље. Пропаганда НАТО-а у Чешкој гушила је овакве информације и зато се о томе није јавно говорило. Та пропагандна машинерија правила је од Срба фашисте, што је за већину Чеха представљало шок, неки су у старту препознавали неистину, неки нису. Ми се сада трудимо да то исправимо правилним информисањем чешке јавности, филмовима, предавањима... Трудимо се да покажемо ко су прави злочинци и да поправимо репутацију Срба у Чешкој.
Каква је била реакција чешких војника који су били у саставу Кфора после повратка у Чешку?
— Сусретао сам се са доста чешких војника који су служили у саставу Кфора на Косову и Метохији, и сви редом, са изузетком високих официра који нерадо причају о томе, кажу да су веома добро знали шта се све тамо дешавало. Имао сам инцидент с једним Албанцем, који је на једном мом предавању у Чешкој рекао да сам лош новинар и да то што причам о дешавању на Косову није истина. У моју одбрану тада су стала четворица присутних бивших припадника Кфора, потврђујући на основу сопственог боравка на Косову да сам у праву. Обични људи у Чешкој су на страни Срба, али не и многи политичари.
Медији у рукама међународних корпорација
Велики притисак на нас врше и НВО, које се финансирају из иностранства. То су оне исте које организују кампање против Русије, за увођење евра у Чешкој, да прихватимо инсталирање НАТО база на нашој територији, њихове радарске системе...
Зашто мислите да постоји толика интелектуална равнодушност широм Европе? Зашто други не виде, или не желе да виде шта се дешава на Косову?
— Мислим да су за то пре свега криви медији, који су директно или индиректно у рукама међународних корпорација, а оне не воле национално јаке државе. Јер такве државе могу да се успротиве корпорацијама, а ако је ситуација на терену доста „разређена”, онда те корпорације тамо могу да раде шта хоће. И баш ти медији нам и даље стално понављају једне те исте разлоге за рат у Југославији, гомилу бесмислица о Космету, виђење актуелне ситуације само из њиховог угла посматрања...
Све што сте спознали и доживели на Косову и Метохији описали сте филмом „Отето Косово”. Када бисте из тог косовског искуства издвојили најјачу импресију, шта би то било?
— Постоје две ствари које сам спознао и које су ми се дубоко урезале у схватање тамошње ситуације. Једно су медији, који веома утичу на људе и на њихово мишљење. Чак мислим да на образоване људе имају још већи утицај, јер су они током школовања научени да верују у оно што им се сервира. То касније примењују и у свакодневном животу, верују телевизији, не размишљајући о суштини онога што се приказује. Сматрам и да ће се обичан, необразовани сељак пре запитати какве се то глупости врте по телевизијским каналима. Срео сам много факултетски образованих људи који су били буквално затровани западном и албанском пропагандом. То је за мене било велико изненађење и чињеница да су у последњих 20 година нестали неки добри обичаји: постављање питања, интелектуална радозналост и неприхватање ствари онаквим какве нам се представљају.
НАТО је алијанса која разбија државе
Друга импресија читаве косовске ситуације потврда је мојих ставова да је НАТО чинио злочине. То је алијанса која разбија државе, крши међународно право. Нажалост, Чешка је део НАТО-а, чиме доста ризикује. Јер ако неко у Вашингтону одлучи да ратује, тај рат ће се водити овде, у Европи, или на неком другом месту, и то атомским оружјем. Ту ће бити наш крај, а они на америчком континенту неће осетити ништа. Обе те спознаје су застрашујуће.
Филм „Отето Kосово” говори о увођењу новог орвеловског појма — хуманитарно бомбардовање и последицама које је та цинично прокламована „хуманост” оставила иза себе. Како је у овом нашем времену и цивилизацијском тренутку могло да се догоди тако нешто?
— Нажалост, живимо у времену које је превазишло Орвела, у коме је мир у ствари рат, а лаж – истина. Када се неко данас дрзне да ипак каже истину, одмах бива изопштен из друштва такозваних пристојних људи. Морамо да се успротивимо орвеловском времену које живимо. А појам „хуманитарно бомбардовање” остао је велика срамота нашег председника Хавела. Треба још рећи да су постојала два Хавела — један до револуције и, нажалост, онај после револуције.
Шта су Балкан, Европа и свет добили агресијом на СРЈ и покушајем стварања такозване државе Косово? Какав је, по Вашем мишљењу, епилог тог ужаса из ратне 1999. године?
— Мислим да се тада показало да САД не желе да поштују међународно право, те да су способне да своје интересе остварују и разбијањем држава и да за те сврхе користе најгоре елементе из других земаља. Њима је свеједно кога користе. Показало се да Американци не поштују своје старе савезнике, јер Србија је у претходним ратовима увек била савезник САД. Они су све то оставили негде у историји. То је у сваком случају битно сазнање. Многи кажу да је велика несрећа када нисте савезник САД, али испада да катастрофу представља тек то када сте њихов савезник.
На срећу, у последњих 20 година много тога се променило у свету. Русија није оно што је била у доба Јељцина, Кина је много снажнија. Свет више није једнополаран, већ има више центара моћи који могу да се одупру Сједињеним Државама. Американцима се то не свиђа, али су принуђени да се постепено повлаче с места јединог светског лидера. Ту и јесте нада за Србију и Косово.
„Косово онлајн“ — сајт на коме се сазнаје истина о Косову
Још један корак даље у Вашој борби за истину о Косову је и покретање интернет новина „Kосово онлајн”, преко којих свакодневно извештавате о ситуацији на Kосову. Колико се став о Косову мења у Чешкој? Односи међу државама нису никада црно-бели. Где би биле те тачке „златног пресека” у чешко-српским односима? Оне у којима једни другима можемо да дамо најбоље и највише?
— Портал „Косово онлајн” (www.kosovoonline.cz) постоји више од десет година. На њему се налази огроман број информација о Косову и ко год жели да се на чешком језику бави овом темом најпре одлази на наш сајт. Када на чешким претраживачима укуцате реч Косово, на прва четири места појави се „Косово онлајн”. И то нам је веома важно.
Што се тиче односа између Чешке и Србије, мислим да имамо велику срећу јер су наши језици међусобно разумљиви. Србину је довољно да борави у Прагу само недељу дана како би почео да разуме чешки језик, што важи и у обрнутом случају. Друга срећна околност је та што ми никада нисмо имали заједничку границу и никада у историји нисмо морали да ратујемо. А имали смо и заједничке непријатеље. Већ од средњег века чешки одреди борили су се против Турака на Балкану. Ко је бранио Беч од Турака? Чеси! Чак је приликом једног турског напада одбраном Беча командовао Чех.
У савременој историји заједно смо се борили против Хитлера. Чешки народ организовао је покрет отпора у окупираној земљи, а после рата Титова Југославија била је узор за нас, са слободним тржиштем, људима који су били слободнији него што смо ми то били и који су могли неограничено да путују у иностранство. Сећам се да сам као дете летовао на јадранској обали. Тамо су живели Срби, Хрвати и Италијани. Мој отац је имао пријатеља у Дубровнику, који је био државни тужилац, Италијан по националности. Била је то вишенационална средина, пријатељски расположена према нама Чесима.
А онда смо деведесетих година 20. века били шокирани оним што је почело да се дешава код вас. Међусобно уништавање, разбијање бракова, породица, пријатељстава, крваве борбе...
Како видите Балкан данас и положај Србије у њему?
— Балкан је место сталних сукоба великих сила, које овде испробавају своју снагу. Резултат тога је да у већини случајева испаштају Срби. На срећу, нешто се мења у последње време.
Свет се мења и мислим да је то добро и за Балкан. Сматрам да се та сила која је код вас направила толико злочина и несрећа полако повлачи. Треба ипак бити опрезан. Код нас постоји изрека да је „коњ који умире најопаснији, јер се највише рита”.
