Дневник институције кроз чије су просторије пролазили Мића Поповић, Марина Абрамовић, Петар Лубарда и многи други припредила је историчарка уметности и дугогодишњи кустос галерије Гордана Добрић. Обухватајући период од 1961. од 2015. године, она нам показује како је Ликовна галерија КЦБ, упркос друштвеним и културолошким променама током свих ових година, успела да задржи достојанство.
Ликовна галерија за почетнике
Београдска публика је први пут могла да закорачи у Ликовну галерију Културног центра Београда 1961. године, и то на изложбу Петра Лубарде, који је тада био на прагу своје апстрактне фазе. Са идејом да иде у корак са светским културним центрима, први кустос Ликовне галерије Станислав Живковић желео је Београђане да упозна с токовима на светској ликовној сцени.
„Изложбе које нису могле да се прикажу у Галерији савремене уметности, јер је музеј отворен тек 1965. године, долазиле су у Ликовну галерију КЦБ. Тако смо имали прилике да видимо изложбу цртежа Лајонела Фајнингера, цртеже и скулптуре Херберта Рида и друге. Првих деценија у раду галерије учествују тада млади ликовни критичари, попут Лазара Трифуновића који је промовисао београдски енформел – сликарство материје, или Ђорђа Кадијевића који је радио изложбу нове фигурације. То су два стратешка покрета уметности који су промовисани управо у Ликовној галерији“, говори за Спутњик Гордана Добрић.
„Одложба није изложена“: Слике које је „појео мрак“
Исте године када је донет нови Устав СФРЈ, који је омогућио устанотворност свим југословенским републикама и покрајнама, нови кустос Ликовне галерије Срето Бошњак осмелио се да пркоси владајућој политици и припреми изложбу Миће Поповића „Сликарство призора“.
Мића Поповић је већ раних седамдесетих стварао призоре мртве природе, као и слике које су имале снажну социјалну и друштвено-политичку конотацију, попут рада „Гвоздена у прихватилишту на путу за Немачку“.
Слике из живота, које приказују раднике у ритама, проститутке, просјаке, измучене људе чије је постојање обесмишљено, окруживале су два велика платна – „Свечану слику“ која представља Јосипа и Јованку Броз с холандском краљевском породицом, у свечаним одорама, с лентама, скупоценим накитом и бљештећим дијадемама, и дело „Ричард Титовог лика“ које представља филмског Броза – Ричарда Бартона у зоолошком врту на Брионима.
„На дан отварања изложбе, 7. јуна 1974. године у Културном центру Београда, чекало нас је изненађење – целој институцији искључене су струја и вода“, писао је Срето Бошњак. „Те вечери Културни центар Београда, препун слика Миће Поповића, у мраку и тишини, деловао је нестварно. Пред Галеријом посетиоци су почели да се окупљају још у рано поподне, док су у време отварања изложбе Кнез Михаилова улица и цео Трг Републике били препуни оних који су желели да уђу. Људи је било у улазима околних зграда, тискали су се на прозорима и балконима, било их је чак и на околном дрвећу. Међутим, врата Галерије су остала закључана“.
Изложбу „Сликарство призора“ Миће Поповића погледала је само неколицина људи. Угашена је пре него што је уопште отворена, а све што је колона људи окупљених на Тргу републике на дан отварања, 7. јуна 1974. године, могла да види био је натпис: „Одложба није изложена“.
Строга цензура остављала је без гласа сваког ко је имао своје виђење живота у Југославији: филмови црног таласа стављени су на црну листу, Меша Селимовић оптужен је за ширење национализма, слике Миће Поповића висиле су у мраку. Парадоксално, исте године на Априлским сусретима гостује Јозеф Бојс и говори студентима и уметницима Београда о слободи у стваралаштву, уметности и друштву.
Резервисано за афирмисане уметнике
Од осамдесетих година Ликовна галерија је представљала мејнстрим уметност и постала резервисана за афирмисане уметнике. Ипак, задовољство које је пружала било је донекле у сенци других институција.
То, према речима Гордане Добрић, не значи да није било одличних радова. Године 1999. одржана је изложба „Ја сам Милица Томић“, једна од првих видео инсталација приказаних у некој београдској галерији.
„Двехиљадите године смо креирали мало другачији програмски концепт у поређењу с временом у којем се живело, што је подразумевало да поред наших уметника радимо и регион. Укључили смо изложбе уметника из БиХ, из Словеније, из Македоније, изложбе наших уметника који су завршили београдску или новосадску уметничку академију, али живе и раде у иностранству. Организовали смо изложбу радова Миленка Првачког који је у Сингапуру и тада је био директор чувеног уметничког колеџа LA SALLE, затим Весне Перуновић која је предавала на академији у Торонту, Дејана Атанацковића који се од скоро бави и књижевношћу“, сведочи Гордана Добрић.
Уредница публикације на 400 страница представила нам је историју ове институције и показала како се с друштвом мењала и Ликовна галерија, али и како је успела да задржи престижно место на мапи београдског уметничког живота.
После више од 50 година, хиљаде изложби, афирмисаних аутора, монографија Ликовне галерије „Одложба није изложена“ потврђује јасну уређивачку политику која темељно бира ауторску поетику, ликовни израз, друштвено-политички контекст, актуелност тема присутних у делима која ће презентовати својој публици.
„Било је ситуација, притиска власти, то је неминовно, али што се ликовне галерије тиче – то није пролазило. Ликовна галерија је реномирани излагачки простор. То је институција у институцији које има место у визуелном животу Београда и тако ће остати“, закључује Гордана Добрић.
Прочитајте још:
Алан Паркер, редитељ који је сликама турских тамница опоменуо свет да је пакао – на земљи
