Ни оставка Владе Либана, ни признање премијера Хасана Дијаба да је експлозија „резултат ендемске корупције која је већа од државе“, нису смирили Либанце. У овој блискоисточној земљи масовни протести одржани су и у октобру прошле године, грађани су тада били незадовољни најављеним мерама штедње. Тако је пала Влада Сада Харирија, после којег је дошао Дијаб.
Промена у међуверском кључу значила би страшан рат
Пред Либаном су сада избори за скупштину која броји 128 посланика, од којих 64 места припада муслиманима и исто толико хришћанима. Председник земље је увек маронитски хришћанин, премијер је сунит, а председник парламента шиит.
Гости емисије „Свет са Спутњиком“ Илија Кајтез са Факултета за међународну политику и безбедност и Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду сагласни су да систем договорених квота и подела држи Либан у миру. Свака промена значила би крвави грађански рат коме се не би назирао крај, јер би сви актери били укључени.
Пописи се не одржавају
У Либану, по неким проценама, има око 60 одсто муслимана и 40 одсто хришћана. Не постоји тачан податак, пошто је последњи попис одржан 1932. године, а тада је у држави живело 55 одсто хришћана.
„Пописи се не одржавају јер би показали да је поремећен баланс о броју хришћана и муслимана, а онда и однос снага међу тим верским групама. Највише би одговарало шиитима да дође до пописа, јер претпоставка је да су сада муслимани већина и да је међу њима највише шиита“, објаснио је Јанковић.
Пандорина кутија
Кајтез је указао на прилив избеглица који су такође променили слику Либана. Наиме, та блискоисточна земља сада има око 4,5 милиона становника и више од милион избеглица, углавном из Сирије и Ирака.
„Ако би дошло до грађанског рата, ту би хришћани заиста извукли дебљи крај и били би можда етнички очишћени. То хришћански свет и Европа и САД не би дозволили“, казао је Кајтез.
Указују наши саговорници и на међусобне сукобе сунита и шиита, тако да иако делује недемократски, унапред задати модел подела ипак спречава нови грађански сукоб, попут оног из 1975. године, који је имао ужасне последице.
„Када би се сада Пандорина кутија отворила, последице би биле страшне“, рекао је Кајтез и истакао да због тога мисли да је тренутни модел владавине за Либан најбољи.
Већ осујећен опасан план
Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду рекао је да је тешко проценити да ли би Либан могао поново да склизне у грађански рат, у каквом је био од 1975. до 1990. године.
„Та бојазан постојала је прошле године, сада је сувише рано за процене. Прошле године је постојала реално опасност, јер су се на улици сукобљавале бројне групе и фракције, као и полиција и војска. Да ли је то неко пробао прошле године, па је план осујећен, па сада користи ситуацију, видећемо“, казао је Јанковић.
Кајтез указује и да се са становишта арапског света Либан сувише приближио Европи и да ће се кроз прикупљену помоћ за Либан после катастрофалне експлозије у луци у Бејруту такође видети колико је коме стало до земље источног Медитерана.
Враћа се Француска
На питање на који начин би Либан могао да изађе из политичког и економског понора, Јанковић каже да би земље које имају новца, могле да га позајме Либану по ниским каматама, а они да то искористе на начин да развију инфраструктуру и обнове Бејрут и земљу.
„Француски председник Емануел Макрон обећао је милијарде у случају да они прихвате један опсежан програм реформи. Уколико би Либан прихватио, то би значило да се Француска враћа у источни Медитеран, као и ЕУ која већ јако дуго нема никакву политику за тај део света. Они се баве јужним Медитераном, а ово су потпуно препустили Американцима, Русима, Кинезима, Турцима… Сада покушавају повратак преко обећања тих пара, али под условом да се формира влада која одговара Бриселу…“, каже Јанковић.
Прочитајте још:
