Лубардић је рођен у престоници Танзаније, Дар Ес Саламу, а детињство је провео у Замбији. Иако му је отац био стручњак за спољну трговину, а мајка здравствени радник, и он и његов брат, ђакон и академски сликар, изабрали су потпуно супротна занимања.
Пресудно за избор онога чиме ће се бавити била је дубока религиозност његових родитеља, али и баке, каже Лубардић.
„Сви велики празници су обележавани савршено коректно и правилно. Нарочито Божић и славе. Од малих ногу били смо томе изложени, као и доласку свештеника који је чинодејствовао за Божић и за славу. Начин на који се то одвијало био је тако упечатљив и дубоко се урезао код обојице. Претпостављам да су се ту формирале претпоставке за самостално и спонтано отварање вере до кога је дошло код обојице, и код брата и код мене на првим годинама студија“, прича Лубардић.
Брат је завршио Академију примењене уметности, постао је ђакон, а Лубардић је завршио филозофију, после је прешао на теолошке студије. Магистрирао је теологију, а докторирао филозофију.
„У годинама када смо били бруцоши, примили смо веру и предање српског православља пуним срцем и тај догађај вероватно је био најважнији догађај у нашим животима. Формативно нас је променио и обележио до дан данас“, каже Лубардић.
Још један догађај обележио је Лубардићев живот – провео је годину дана у манастирима Хиландар и Григоријат.
„У оба манастира имао сам озбиљна послушања. У Хиландару сам преводио књиге са енглеског и грчког, а у Григоријату му је послушање било да учим грчки језик. Тамо су ми одредили монаха, оца Неофита да ме учи грчки. Међутим, најдраже послушање на Хиландару било ми је да перем тањире. Са великим полетом сам то радио. То су хиљаде и хиљаде тањира за шест месеци“, каже Лубардић.
Осећао сам велику срећу у свему што радим, а нарочито у пословима који се конвенционално не би могли сматрати славним, додаје.
Говорећи о мистичним искуствима, Лубардић каже да је све у православљу мистично, у смислу да је оно „тајна Христова.
„Мистичко је оно што је неизговориво, него се пре свега доживљава духовно-егзистенцијално. Стајати пред Христом, увек је стајати пред неизрецивим и у том смислу је мистичко – православље је оваплоћени Христос са свима нама. На Светој Гори то је посебно, зато што је цео живот, све у животу окренуто служби Христу из љубави ради сједињења са својим пријатељем, сином Бога живога“, објашњава Лубардић.
