Између несвесне људске тежње за поседовањем и разумевања наше стварности уметник проналази простор за стварање. Однос узимања и давања, активног и пасивног, стварног и лажног теме су које преиспитује изложба Симониде Рајчевић „Лажни бол“.
Слике које снажно рефлектују библијску тематику и монументална скулптура која, уз музику, асоцира на савремени мит дишу у простору Ликовне галерије КЦБ-а као један организам и подстичу нас да испитамо колико је све што доживљавамо болна лаж или лажни бол.
„Оно што је необично у синтагми ’лажни бол’ јесте наше непретпостављање да је бол нешто што би могло да буде лажно“, говори за Спутњик ауторка изложбе Симонида Рајчевић. „У том смислу бол је једно од најважнијих и најекстремнијих осећања, јер је направљен од неколико ствари које морају тако фино да се проткају да бисте могли да осетите туђи бол. Не можете ни у нормалном животу то да доживите, а још мање кроз уметнички облик. Тако да је стварни бол који су уметници покушавали да прикажу већ у уметности – лажан.“
У змајевом гнезду
Скулптура која доминира галеријским простором – руке Бруса Лија, глумца и мајстора борилачких вештина, показује нам човека за ког до краја не знамо у којој мери је био стварност, а у којој само маестрална глума.
„Брус Ли је јунак генерација старе Југославије, моје генерације, па и млађих. Он је јунак радничке класе – човек из народа који се као такав појавио у Холивуду и на филму“, каже ауторка.
Према њеном мишљењу, Брус Ли је на занимљив начин пројектовао свој лик кроз филмове. Учествовао је у њима као аутор, следећи филозофију на којој је одрастао. „Иако је био велика звезда с друге стране, био је истрајан у томе да се придржава источњачких мудрости од којих је наша цивилизација одвојена, али којој смо се одувек дивили. Идеја коју његов лик и слике пројектују и његова физичка и психичка спремност да победи у борби против зла је нешто што мислим да је нас увек усхићавало.“
„Те руке су у покрету“, објашњава уметница. „Оне праве миран штит. Дакле, ми се штитимо од оног што долази, али на потпуно умирујући и пацифизирани начин, а у исто време те руке, пошто јесу помало испружене, готово да почињу да праве покрет напада. Баш та фина граница између пасивности и агресије је оно што је мене занимало да пропитам у овој изложби.“
Старе форме нове нормалности
Док скулптура асоцира на савремену културу, у сликама око ње проналазимо одговор на класичну уметничку представу бола.
„Ми смо били одвојени од светске савремене уметности“, подсећа уметница. „Наша школа је класична и ми смо били усмерени на класичну уметност. Та одвојеност путовала је са нама шта год да смо радили и где год да смо ишли. Сасвим је могуће да се ми односимо као друштво или као нека мала уметничка заједница много више према историјским артефактима и историји уметности него према савременој уметности, да су наше референце заувек остале историјске.“
Универзална бол и локална лаж
Форма пасивности приказана у телу преноси се на цело биће које, у уметничком изразу, бива растргнуто тако да постаје агресивна лепота која мора деловати на посматрача.
„Суштина питања је шта се кроз однос пасивног и активног учесника једне представе догађа оном који ту представу посматра. Мислим да је то фаза кроз коју сви пролазимо и да је то персонификација друштвеног развоја у којем сви трпимо одређени притисак до тренутка пуцања, где смо евентуално подстакнути свим друштвеним улогама да вршимо насиље“, верује ауторка изложбе Симонида Рајчевић. „То је само питање. Нема одговора.“
Изложба „Лажни бол“ настала је у периоду пре него што је свет заробила пандемија вируса корона. У контексту простора и времена, сада, када се свет променио, она задобија нови слој значења. За неке више болног. За друге више лажног.
Прочитајте још:
