Научници тврде: Мистериозни објекат у соларном систему могао би да буде део ванземаљске технологије

Наиме, алтернативно решење, које негира ванземаљско порекло, може бити потпуно погрешно, тврди нова студија.

Међутим, већина научника сматра да је идеја да смо приметили ванземаљску технологију у нашем Сунчевом систему на веома дугачком штапу.

Крајем 2017. догодило се нешто необично. Мали објекат пречника свега 160 метара пролетео је поред Сунца на удаљености од 38 милиона километара изненађујућом брзином од 316.000 километара на сат. Прошли су милиони година од када се то тело окупало светлошћу неке звезде. Та чињеница не значи сама по себи ништа посебно. Милиони објеката од стења и леда окрећу се око Сунца на огромним удаљеностима, а неки од њих се приближавају Сунцу само на кратко, пише „Астрономски магазин“.

Био је то први и последњи пролаз ове луталице поред Сунца, који је одлази да се више никад не врати. Нашој цивилизацији је био непознат све до 18. октобра, када га је детектовао један од хавајских телескопа система Пан-СТАРРС, и када је добио заслужену ознаку Ц/2017 У1. Изгледало је као да се ради о комети сличној многим другима које јако елиптичним орбитама долазе из дубина Ортовог облака. Али прорачуни трајекторије изненадили су све научнике, јер је потврђено да објекат следи хиперболичну орбиту. То је другим речима значило да долази из међузвезданог простора. Први пут у историји ми смо као врста открили посетиоца са друге звезде.

У првим данима после открића, већина научника је веровала да се ради о објекту који је заправо стигао из соларног система, а да је хиперболична трајекторија бега само продукт или нетачних прорачуна заснованих на непрецизним осматрањима или настала неком успутном гравитационом пертурбацијом.

Али, како су дани пролазили осматрања су се понављала а ексцентрицитет Ц/2017 У1 није падао испод 1,18 (све изнад 1 је говорило о хиперболичној орбити, тј. међузвезданом космосу), а орбита није могла да се повеже ни са једном значајнијом гравитационом пертурбацијом у Сунчевом систему (орбита објекта је била нагнута за угао од 122,68° у односу на еклиптику). У исто време, није било коме – облака гасова и прашине које емитују комете када пролазе поред Сунца – када је објекат пролетео кроз перихел, тако да је ускоро добио астероидну ознаку А/2017 У1 уместо кометне. Треба се сетити да је то само осматрачка дистинкција, пошто не постоји јасна разлика између та два типа астрономских објеката.

Након што је потврђено његово међузвездано порекло, Астрономско удружење је донело одлуку да уведе ознаку „И“ за све следеће сличне међузвездане објекте, без обзира на њихову природу. Објекат је такође крштен као Оумуамуа, што на хавајском значи „гласник из далека“, наводи „Астрономски магазин“.

Омуамуа је имао облик попут цигаре. Тада је примећено да непознати објекат убрзава, као да га нешто гура.

Научници још нису сигурни зашто је то тако.

Једно од објашњења је и да је предмет покретала ванземаљска машина. Главни заговорник те аргументације био је Ави Лоуб, астрофизичар са Универзитета Харвард.

Међутим, вец́ина научника сматра да је необично убрзање Оумуамуе вероватно последица природног феномена. У јуну, истраживачки тим предложио теорију по којој чврсти водоник невидљиво експлодира са површине међузвезданог објекта и потом га натера да убрза.

Сада, у новом раду објављеном у понедељак (17. августа) у часопису „Астрофизикл џурнал летерс“, Лоуб и Тијем Хоанг, астрофизичар из Корејског института за астрономију и свемирске науке, тврде да хипотеза водоника не може да функционише у стварном свету.

​

Ово само значи да још постоји нада да су наш простор посетили напредни ванземаљци – и да смо у ствари тада приметили њихово присуство.

Додуше, има један проблем са Оумаумуом - креће се као комета, али нема класичан реп које имају комете, каже астрофизичар Дерил Силингман, аутор хипотезе о чврстом водонику.

Оумуамуа је био први објекат који је икада виђен како улази у наш соларни систем, лети кроз њега и врац́а се назад. То је супротно вец́ини објеката Сунчевог система који окрец́у кругове око Сунца и никада не напуштају то своје окружење. Његово путовање и чињеница да убрзава сугерисали су да је објекат Оумуамуа, био комета.

Али комете долазе из крајева удаљенијих од сунца од астероида, а лед на њиховој површини претвара се директно у гас док се приближавају сунцу, остављајући за собом траг гаса или оно што видимо као леп кометин реп, рекао је Силигман.

То комети даје као да има нешто слично ракетном мотору: Сунце обасјава комету, најтоплији део комете експлодира, креће да тече кас и тај гас шаље комету да се брже и брже удаљава од сунца.

У раду објављеном 9. јуна у часопису „Астрофизикл џурнал летерс“, Силигман и астрофизичар Грегори Лафлин са Јејла предложили су да је објекат комета која се делимично или у потпуности састоји од молекуларног водоника - лаких молекула састављених од два атома водоника (Х2).

Гас Х2 се смрзава само када је веома хладно - минус 259,14 степени Целзијуса, или само 14,01 степени изнад апсолутне нуле у Земљиној атмосфери. Истраживачи су већ предложили постојање „водоничних ледених брегова“у студији. А отпуштање гаса не би било видљиво са Земље - што значи да не би остављало иза себе видљив реп комете.

Али у свом новом раду Хоанг и Лоуб одговарају на ту идеју и тврде да ова теорија има основни проблем: Комете настају када се ледена зрнца прашине налећу једно у друго и формирају грудвице, а затим те грудве привлаче више прашине и друге грудвице. А комете су попут снешка белића: преживљавају само док се не отопе.

Лепљивост комете слична је лепљивости коцкици леда која изађе директно из хладног замрзивача. Оставите коцку леда на пулту минут-два, оставите да се њена површина мало загреје и више неће бити лепљива. Танки слој течне воде на њеној површини чини га клизавим.

Хоанг и Лоуб тврдили су да ц́е чак и звездаста светлост у најхладнијим деловима простора загревати мале комаде чврстог водоника пре него што формирају комету великих размера као што је Оумуамуа. И што је још важније, путовање од најближег „џиновског молекуларног облака“ – прашњавог, гасовитог простора у којем се сматра да се формирају водонични ледени брегови - је предуго. Водонични ледени брег који путује стотинама милиона година кроз међузвездани простор би се распао.

Сеилигман је рекао да је Лоубова анализа тачна да ниједан водонична комета не би преживела тако дуго путовање,преноси Б 92.

„Ледене санте од водоника не живе толико дуго у галаксији. И дефинитивно немате времена да се извучете из (најближег) џиновског молекуларног облака“, рекао је он.