Почео сам да се бавим фотографијом, што ми је касније омогућило да путујем. Ја желим да фотографишем искључиво природу. Открио сам неки други свет и на други начин гледам на живот. Дуго живим у Русији и сматрам да је најлепша земља на свету.

Изненадили су ме невероватни пејзажи. Чини ми се да сам најневероватнији залазак сунца видео управо тамо. Ухватио сам га сасвим неочекивано. Возили смо се џиповима по планини, киша је лила и помислио сам да није баш неки дан. Али, када смо се попели на врх, били смо изнад кише и у том тренутку смо угледали залазак сунца који се борио са тамним облацима. Тако нешто никада нисам видео – то је један од најупечатљивијих тренутака у животу.

Угостили су нас традиционалним националним јелима, читали смо молитве на матерњем језику – невероватан осећај!

Обожавам пејзаже са севера земље, иако сам се родио у Узбекистану и тамо живео деветнаест година. Мене непрестано нешто вуче ка прохладним и сивим пределима: Мурманска област, Хибинске планине, обала Баренцовог мора – то су моји предели, у којима сам био неколико пута.

На полуострву нема аутохтоног становништва и њихове културе. Ово је доста сиромашан крај, али овде живе добри људи, са њима у разговору примате само добру енергију и присност.

Имао је тада четири године и то је уједно било и наше прво „мушко" путовање, без маме и сестре. У септембру смо из Санкт Петербурга кренули ка Кољском полуострву, које у јесењем периоду сија као злато.

Уживали смо у невероватној природи: планинама, језерима, мору. Возили смо се кроз Кандалашку на Хибинским планинама, где може да се види поларна светлост, свратили у село Лапонаца и упознали се са њиховим начином живота.

Дружили смо се са северним јеленима и путовање завршили на обали Баренцовог мора у малом селу Териберка, на крају земље. Невероватне емоције су ме обузеле након тих пејзажа и кадрова које сам снимио.

Трасом „Кола" могуће је из Санкт Петербурга доћи за један дан, уживајући у северним пејзажима

Једном сам погледао трејлер за документарни филм „24 снега" и рекао да морам то видети својим очима, да фотографишем коње који пасу на мразу, а из ноздрва им излази пара.

Можете ли да замислите како све брзо и усредсређено радите, излазећи из шатора, извините на изразу, у тоалет! Упознао сам узгајивача јелена, научио да запалим ватру на великом мразу, да тражим храну и ловим јелене – јединствено искуство.

У том тренутку нисам био навикнут на такав начин живота. Бацио сам дрво у пећ и отишао да спавам. После неколико сати сам се пробудио и осетио да је невероватно хладно. Температура је унутра била минус 30, све је било смрзнуто, па и вода. Тај тренутак је био озбиљан тест – било је потребно изаћи из вреће за спавање како бих поново заложио пећ. Мислио сам да нећу преживети ту ноћ. Трећег дана сам се мало навикао и научио како да запалим ватру пред спавање. То је доказ да човек може на све да се навикне.

Невероватно лепи снежни путеви дуги 3.000 километара, бело замрзнуто дрвеће које у свитање и при заласку сунца изгледа бајковито!

Наравно, историја места има посебну атмосферу, јер су у овим тешким условима живели затвореници стаљинских логора који су градили овај пут.

Свест се мења када се возиш у топлом ауту, у топлој одећи и зимској обући. Тада схваташ колико је удобан наш савремени свет.