Јер, о чему би Доналд Трамп, два месеца пре судбоносних избора у САД, имао уопште да разговара са лидерима Србије и косовских Албанаца, ако је „Република Косово“ — завршена ствар, како се прича у западним центрима од 17. фебруара 2008. године.
Две опције у Белој кући — ниједна у корист лажног Косова
Две су могуће опције и ниједна не иде у прилог даљој афирмацији лажне државе Косово, која, како време одмиче, све више губи и чврсте међународне полуге, политички се урушава у сопственом провизоријуму и завлачи се у безизлаз крвавог наследства својих „оснивача“ — терористичке паравојске ОВК.
Прва и реалнија опција, о којој се највише спекулише, јесте да изасланик Беле куће Ричард Гренел стави на сто економски пакет мера који би требало да буде прихватљив и за Београд и за Приштину, као и за грађане с обе стране административне линије.
То би подразумевало коначан и конкретизован договор око авио-линије између ових градова, потпуно обнављање железничког саобраћаја, а можда и неке трговинске принципе.
Тако би се, са српске стране гледано, олакшао промет робе и услуга између централне Србије и њене јужне покрајине која је под међународним протекторатом, а Албанци би све третирали као договор две независне државе.
Значи, у овој опцији, суштина је да се не улази у статусна питања око којих и даље нема договора.
Трамп, прагматичан и медијски вешт какав јесте, можда би од овога могао да направи — „догађај“. Придружио би се „преломном“ сусрету, руковању представника Београда и Приштине пред рефлекторима и камерама и тако у етар послао поруку да сада само он и његова администрација могу да помире и непомирљиве.
Суштински се ништа не би променило. Осим што би Трамп пред изборе добио поенчић и бар на дан киднаповао косовски процес од све више ривалске ЕУ.
Београд би све могао да прикаже такође као успех, јер му Америка као главни спонзор косовске независности није под претњом некаквих санкција поставила ултиматум да се одрекне сопствене територије.
Приштина би гуслала своју причу да је договор само још један корак ка скором међусобном признавању Србије и Републике Косово.
Батина из рукава — авантура без шансе
Друга опција, у којој такође Србија никако не може да изгуби, јесте да Доналд Трамп извуче изненада батину из рукава и затражи ултимативно од Београда да у некој форми, посредно или закамуфлирано, пристане на — независно Косово.
То је, чини се, готово потпуно нереална опција, пре свега јер је унапред осуђена на потпуни фијаско.
Прво, Доналд Трамп није политички аматер да се, два месеца пред изборе, упушта у незграпно и авантуристичко решавање преко ноћи спора који не може да се реши вековима и да тако доживи неуспех у кампањи. А у тој кампањи је жестоко подржан од готово свих Срба у САД, што би исте секунде могло да се промени.
Друго, отварањем статусног питања, председник Америке би са позиције ауторитета светске велесиле фактички признао да тај статус није решен, па би самим тим признао и да Косово није независно, што би могло негативно да се одрази и на албанске бираче.
И треће, Трамп би уз све то грубо згазио међународно право, јер само ЕУ има мандат да посредује у преговорима Београда и Приштине зарад регулисања међусобних односа.
Извесно је, тај покушај завртања руку Србије прошао би без успеха, пошто је потпуно незамислива опција да председник Александар Вучић оде у Вашингтон, бар формално са целовитом Србијом, а врати се без 15 одсто државне територије или са неким селима око Лепосавића, а без „Прешевске долине“, о чему сањају поједини албански лидери. Нонсенс је и помишљати да је то уопште реално и могуће.
Дакле, разговори у Белој кући 4. септембра не би требало да уносе страх и узнемирење у Србији. За Београд је свакако корисно, ако може, да помогне Доналду Трампу да освоји још један мандат у Белој кући.
Бар због тога што косовски Албанци само чекају да се врати њихов Џо Бајден са клинтоновском администрацијом која им је и створила „наказну државу“, па да опет, метафорично речено, постану придружена чланица Сједињених Америчких Држава.
