Да сликар може бити писац, писац музичар, а музичар глумац, доказује Урош Ђурић, уметник по струци, панкер у души. Он зна ко је на српски језик превео Џојсове „Даблинце“ и ко је постигао чувени гол из волеја у финалу Европског првенства у фудбалу 1988. године. У његовим сликама чујемо музику, у његовим аутопортретима видимо се сви.
На ликовну сцену ступио је деведесетих. Двадесет пет година касније, добио је најважнији позив у досадашњој каријери, и то из Беча: руководство музеја Албертина обавестило га је да ће се седам његових радова наћи у сталној поставци.
„То је нешто на шта нико не може да вас припреми. Никад нисам био од оних који је седео и замишљао како ћу једног дана бити у Бобуру или у Мету. Било ми је важно да постанем аутор попут оних којима сам се дивио кад сам био младић, Баскијат и Кит Харинг“, каже за Спутњик Урош Ђурић.
Портрет уметника у младости
Позив који је недавно добио из Албертине био је deja vu. Поновио се неколико деценија раније, у време хаоса и грађанског рата, на прагу његове уметничке каријере, када је и стварао слике које ће се наћи у Албертини. Био је то позив из управе Октобарског салона.
„То су била тешка времена за неког ко је био на самом почетку, али ја сам имао срећу да је мој рад препознат на самом старту“, сећа се Ђурић. „Био сам на петој години када сам добио награду Октобарског салона и то од жирија у ком су седели Раде Кундачина и Јеша Денегри. Кад вам такви људи дају награду као почетнику — запрепашћујуће је. Драго ми је што је моја мајка присуствовала томе. Три недеље касније, првог дана снимања филма ’Ми нисмо анђели‘, преминула је. И данас ми значи што је макар видела да ће са мном бити све у реду.“
Слике у Албертини потичу из циклуса „Беспредметни аутономизам“. Створене су око идеје о аутономији коју је са Стеваном Маркушем следио деведесетих. Тада је у Берлину постојао снажан идејни, мисаони и политички покрет младих људи који су говорили о аутономији лишеној власти. Из тих убеђења је са Стеваном Маркушем објавио „Манифест аутономизма“ у уметности.
„Размишљали смо какав би то био ликовни исказ. И тада смо увели аутопортрет, али не као психолошки портрет личности. Ми смо сопствену представу на слици користили као оруђе за концептуалне маневре да бисмо кроз њих исказивали ставове. Кроз убацивања одређених садржаја говорили смо о свету око нас. Питали смо се како се појединац суочава са друштвеним ограничењима, какве су друштвене околности у којима се реализује, шта га најчешће спутава“, објашњава Ђурић.
Иако је ова поетика касније прерасла у „популистички“ и многе друге пројекте, Ђурић никада није напустио себе: шта год да је стварао, доследно себи и окружењу, портрет је увек био присутан. У њему је приказао себе, своје идоле, музичаре, играче, личности које су обележиле његов уметнички и лични живот. Тиме је избрисао границу на којој почиње живот, а завршава се слика.
„За мене је уметност начин мишљења, исказ. Нисам много учио од сликарства, све те уметничке праксе за мене су биле само пут до мог ауторског исказа. Исказ је ту кључна ствар, а шта ћете одабрати само је техничко питање“, уверен је Ђурић.
Он открива и зашто је од почетка био поштовалац аутобиографских записа великих аутора.
„Посматрао сам са чиме су се у животу суочавали док су стварали велика дела, покушао да разумем шта мене чека на том путу и да ли је живот који водим повезан са животом који стварам.“
Од Београда до Маконда
Ова повезаност живота и уметности на јединствен се начин очитовала 1992. године, када је Ђурићеву прву самосталну изложбу у Бриселу затекао ембарго. Дилему да ли остати у Берлину или се вратити у Југославију, разрешио је повратком у земљу, што му је, како каже, била истовремено и најбоља и најлошија одлука у животу. Ипак, захваљујући препознатљивом сликарском рукопису, Ђурићево дело је искорачило у свет, где су га представљали неки од најзначајнијих кустоса.
„Верујем да је мој израз тако потврдио своју универзалност. То је као кад читате ’Сто година самоће‘ и схватите да готово нема никакве разлике између судбине породице Буендија и Добричиних Катића. Зато што су то универзалне приче“, сматра Ђурић.
Место под сунцем
На питање да ли успех у Албертини потврђује да су рад, таленат и уметност сами по себи довољни, Ђурић каже:
„Сећам се времена кад су наши први фудбалери почели да одлазе у Енглеску. Оде Пижон у Енглеску па буде несхваћен. Оде Никола Јовановић у Манчестер јунајтед и остао је несхваћен две године. Али 30 година касније Манчестер има Србина за капитена, Немању Видића. Ја бих то волео — да будем тај Пижон или Никола Јовановић за овдашњу сцену. Да кроз 30 година буде нормално да у Европи аутори из Србије имају своје јасно место.“
А први корак ка томе је место у сталној поставци музеја Албертина.
„Поносан сам што сам тамо дошао не због звучног имена, него због квалитета свог рада. И то ме је посебно дирнуло у целој причи, а и у годинама сам када човеку лакше крену сузе. Било ми је мило из милион разлога, због родитеља који више нису живи, а веровали су у мене, због околине и пријатеља који су ме увек подржавали... Сви који су прошли кроз мој живот оставили су траг и део су овог успеха. Желео бих да се такви трагови све више рефлектују и у радовима који долазе. Па, колико потрајем да потрајем...“
Прочитајте још:
