Лето љубави дошло је и прошло, а музичка сцена улазила је у нову фазу живота. Фестивал на острву Вајт 1970. године био је последњи велики догађај. Педесет година касније сећамо се његове А стране, стране музике, мира и слободе и откривамо тамну Б страну, на којој је над рокенролом победу однео новац.
А страна
На њему су наступала многа велика имена светске рокенрол и џез сцене, о њему се причало, о њему се певало. За фестивал на острву Вајт 1970. била је историјска и култна година — то је био трећи пут да је фестивал одржан и последњи пут у таквом саставу.
Са првобитна три дана, продужен је на пет. На крају, фестивал је трајао шест дана, понављајући симболику Вудстока — као што се Вудсток завршио у понедељак ујутру, тако се фестивал на острву Вајт завршио у понедељак у зору. Од среде до понедељка у зору, наш саговорник имао је прилике да види многе градитеље света, вршњаке и различите људе са којима је живео као једно.
„Кад немате да једете, неко вам пружи из свог руксака, ако немате да пијете и то вам пружи, ако немате паре, ни то није проблем, увек неко у околини има паре. И стекнете неке пријатеље које никад нисте сањали да ћете срести“, говори Петар Пеца Поповић.
Организатори су привукли 600.000 обожавалаца и неке од највећих фолк, рок и џез уметника тог доба. Међу њима су били Дорси, Џони Мичел, Џими Хендрикс, група Ху, Мајлс Дејвис, Леонард Коен и многи други. Ни удаљеност од енглеске престонице, ни транспорт бродићем нису спречили младе људе из целог света да уживају у атмосфери која је пружала много више од музике. Првих дана чинило се да је фестивал бацио успех Вудстока у сенку.
„Ту су људи различитих језика, различитих образовања, а сви окупљени око нечега лепог. Ми живимо у свету у коме се људи све ређе окупљају око лепог. Људи се сада зближавају око других емоција, али ја сам срећан што сам припадао том времену. То време је поражено, то је јасно, сви смо ми данас смешни и то је јасно. Али тај осећај припадности, осећај заједништва који сам понео са музичких фестивала, не заборавља се“, каже наш саговорник.
Домаћин фестивала и један од оснивача Рики Фар, попут католичке традиције на Tргу светог Петра у Ватикану, на острву Вајт узвикивао је имена држава, од Совјетског Савеза, Чехословачке, Мађарске и Француске, до Југославије.
„Када би на почетку питао колико има људи из Совјетског Савеза, увек би неко почео да скаче. Тако је дошао до Југославије. Ја сам био у друштву два Шкотланђанина. Ми смо скочили и одједанпут су почели да нам се јављају људи из Југославије. И тако смо направили круг људи из Југославије, међу којима је била Мирјана Мариншек Николић, уметница и књижевница. Ипак, најдраже пријатељство ми је са човеком кога сам после много година видео како у Београду вози такси. Он наше доживљаје никоме не прича, јер му не би веровали“, прича Пеца Поповић.
Б страна
За оскудне три британске фунте по улазници, 600.000 младих приспело је до западне стране Острва за шестодневну светковину слободне љубави и антипотрошачких вредности, ни не схватајући да су те вредности испариле и уступиле место музичком бизнису.
Поповић сматра да је од Вудстока преко фестивала Алтамонт до острва Вајт пређен велики цивилизацијски пут — ушао је новац. „Претходних година могли сте да седите у Хајд парку и сваког викенда бесплатно гледате концерт. Бендови су свирали по клубовима, улаз је јефтин и они од тога нису могли да зараде новац. Одједном су хонорари музичара почели да скачу, као и услови рада. На Вудстоку је Џенис Џоплин три дана спавала испод бине, а овде су већ почели хотели. Хипи генерација која је веровала да је све праведно и честито, схватила је да је новац ушао у рокенрол и да сад морају да плаћају карту.“
Хендрикс за сиромашне
Време љубави, мира и музике — мантра са којом су се млади тих година будили, утихнула је. Сада већ разјарени због цене карата, неки од њих формирали су протестни камп око ограде, на којој је једног јутра освануо графит „Хендрикс за сиромашне“.
„Таквих људи анархиста, углавном из Француске и Холандије, било је 10 до 12 хиљада на брду изнад. Они су правили проблеме споља, али гадно је изнутра, јер кад гађају, немате где да побегнете. Онда им ми одговоримо, па се мало смире“, присећа се Пеца Поповић.
Почетак краја
Вудсток је отворио Ричи Хејвенс. Хејвенс је затворио фестивал на острву Вајт. Хендрикс је свирао америчку химну на крају Вудстока, а свој наступ на острву Вајт започео је са песмом „God save the queen“.
„После Хендрикса у три ујутру сме да изађе само Џоан Баез. Изађе и отпева ’Let it be‘ и одједном цело острво гори — сви су упалили упаљаче и шибице и видите море у тами с једне стране, а с друге море светла. Њен глас божанствен и сви као у великој цркви ћуте и слушају“, сећа се Пеца Поповић.
На питање колико кошта сазнање да присуствује историјским музичким наступима, за неке извођаче првим, за неке последњим, наш саговорник одговара:
„Емерсон, Лејк и Палмер (ЕЛП) су се тек оформили и неколико дана пре фестивала имали један мали наступ да виде како то функционише. Међутим, на дан њиховог наступа испао је скандал —
организатори нису знали како да распореде три велика извођача, Дорсе, ЕЛП и групу Ху. Питање је ко ће свирати по дану, а ко ће наступати касно ноћу? Џим Морисон и Роџер Далтреј су се договорили —
ко више попије и остане на ногама, он бира. Роџер је одустао, па је Џим Морисон направио сатницу. Испало је за Ху одлично, јер су одсвирали цео албум ’Томи‘ на наступу који је трајао четири сата. То је за Дорсе био последњи наступ у Европи, после којег су имали још само два наступа у Америци. То је био и први наступ Леонарда Коена у Европи, што је велики догађај.“
Кад губитници победе
Од култних наступа на фестивалу, наш саговорник памти и групу Фемили и њихово извођење песме „The Weaver’s Answer“, као и наступ групе Дорс.
„И да живим још један дан или милион година, никад нећу заборавити ’The End‘. Слушати Дорсе уживо, то је нешто што се тешко може објаснити. Помешан Хомер, Шекспир и Морисон. Ви видите да ту има епа, има драме, и има уметности. И да има стварања, јер никад нисте знали која песма ће у коју изаћи. Памтим и наступ Мајлса Дејвиса у комаду. У једном моменту он је окренуо трубу ка нама и покупио је зрак сунца које се дизало с мора и пребацио по публици. Ух, дивно је што то могу да памтим.“
Рокенрол, универзални језик
Изнад новца, изнад фестивала, изнад организатора, издавачких кућа, хејтера и даље је ипак била музика. Као и време које је дозволило уметницима да се изрази и публици да ужива. Тако Пеца Поповић памти наступ бенда Џетро тал, који доживљава као мешавину рокенрола и класике.
„Њихов наступ припада свету на који нисте спремни — нисте спремни да се одушевите нечим што је класична музика. Схватите да сте изнад укуса — да је та публика препознала мајсторство“, објашњава Поповић. „Не можете да верујете да клинци из Харлема, црначки хор, пева црквене песме и ви сте одушевљени. Јер ви не припадате тој култури, не припадате госпелу, али припадате севдаху или тужбалицама. То што препознате је изнад језика и изнад образовања — то нам ни школа, ни факултет, ни црква, ни родитељски дом нису пружили.“
После скупа на острву Вајт, у Британији је ступио на снагу закон који ограничава број публике на једном месту. Ипак, фестивал је 2002. године обновљен. Ове године, поводом педесетогодишњег јубилеја, требало је да, поред актуелних млађих извођача, наступе и неки од живих аутора из епохе шездесетих и седамдесетих. Међутим, услед пандемије вируса корона, наступи су отказани, због чега фестивал на острву Вајт и даље носи титулу последњег великог догађаја, на коме су наступили Мајлс Дејвис, Мелани, Дорс, Џими Хендрикс — плејада музичара који су рекли збогом времену љубави, рокенрола и слободе.
Цео разговор погледајте на снимку:
