Мирјана Бобић Мојсиловић је писац и сликар. Дуго година радила је као новинар у најзначајнијим листовима Југославије и Србије, била је аутор и водитељ бројних телевизијских емисија. Књижевну каријеру започела је 1997, збирком прича „Баба, немој ништа да ме питаш“ и од тада је објавила 12 романа и збирку поезије „Обећао си ми“. Аутор је шест позоришних комада.
Од пресудног значаја у животу било је, како каже, васпитање које су јој пружили родитељи, Петар и мајка Радмила.
„Наша породица, наши родитељи су пример најбољих родитеља, зато што су имали структуру и систем које су наследили од својих родитеља, а више нежности него што су сами примили. Али, с друге стране, никада се та нежност није преливала преко мере да нас размази. Расли смо у двособним становима, делили смо собе са браћом и сестрама, ишли смо на летовање једном годишње, две недеље са татом и мамом и живели смо скромно. И наравно, срећна околност је била што су нам родитељи усадили да је за нас најбитније да будемо добра деца, добри људи и да добро учимо. И ако те три ствари испуњаваш, немаш о чему да бринеш у животу. Ми смо са тим порасли“, каже она.
Скромност је, како каже, кључна реч њеног живота, реч која је јако утицала на њену маштовитост:
„На много начина и даље сам остала дете и увек кажем да могу да измислим све што ми треба. Кад нема мора, ја ћу да га насликам или ћу да напишем и све што ми треба, ја ћу да измислим. Кад кажем скромност, у мом животу се заправо ништа није променило, иако имам толико књига, изложби, овога, онога, исто је све. Исто живим.“
Према њеним речима, главна тема данашње цивилизације је патолошки нарцизам. Кроз медије, човек је бомбардован идејама недовољности, о бесмислености свега и о безвредности људског живота.
„С тим је толико тешко изборити се, поготово ако смо пристали на то да будемо прихефтани на телевизију или средства информисања по цео дан и јако је тешко пронаћи смисао, јер све је то резултирало тоталном променом у друштву — рушењем система вредности који човека држи усправним. Без тога нема усправности“, сматра она.
Производ нарцизма је ужасна усамљеност која нам се сервира као модел понашања.
„И, на крају, у тој самоћи, мораш са неким да разговараш; за нешто да се ухватиш кад немаш ништа од оног што су ти медији рекли да мораш да имаш — вилу с базеном, јахту, милионе, два страшна фрајера, кавијар, онда човек мора да се врати вертикали. А да би боље разговарао са собом, односно, божанским у себи, мора да чита неке књиге“, каже Мирјана Бобић Мојсиловић.
