Према легенди, управо је овај светац Роману Диогену прорекао да ће постати цар.
Од тог времена, миро непрестано тече из светитељевих моштију и, кажу верници, многи се болесници њиме исцељују. Манастир остаје у оквиру византијске државе све до краја XII века када, после освајања ових крајева од стране великог жупана Стефана Немање, прелази у састав Србије.
Немерљив значај за ову православну светињу имао је краљ Милутин, за време чије владавине је подигнуто или обновљено 40 цркава и манастира, а међу њима и манастир Прохора Пчињског. У Карловачком родослову стоји да краљ Милутин, поред осталих задужбина, „сагради и цркву Пчинскому Прохору“, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући непосредну бригу тадашњег архиепископа Саве III о обнови храма.
Манастир има велики историјски значај, с обзиром да се, између осталог, у њему причестио део српске војске пред одлазак у Косовску битку 1389. године, а у току Првог српског устанка служио је као место за припрему ослободилачког покрета.
У кратком периоду, сабрат Манастира био је и преподобни Јустин (Поповић), иначе родом из Врања, који је 2010. године канонизован од стране СПЦ-а и проглашен преподобним Јустином ћелијским и врањским, преноси „Историјски забавник“.
Ове, 2020. године, као једна од најстаријих светиња Српске православне цркве, Манастир прославља 950 година постојања.
Прочитајте још: