Грчки режисер документарних филмова и оснивач портала „Инфо вор“ Арис Хаџистефану сматра да та тврдња, наравно, покреће два разумна питања. Прво, зашто се Грчка не обраћа суду? Друго, шта ће се тачно догодити са политичком и медијском елитом у земљи уколико се не задовоље сви захтеви Грчке.
Одговори на оба питања могу да се састоје из низа одлука Међународног суда у корист, као што ће се видети, бројних земаља које су изнеле аргументе сличне аргументима Турске. Пример који то најбоље илуструје је можда случај у вези са територијалним и поморским спором Никарагве и Колумбије, који је изнет пред судом првих година новог миленијума и решен 2012. године.
Седам острва Колумбије налази се на великој удаљености од њене обале, поред обале Никарагве. Обала тих острва дугачка је 65 километара, а обала Никарагве заузима најмање 500 километара, што је сличан однос обале грчких острва према турској обали. Суд је, утврдивши да Колумбија има суверенитет над острвима, што јој даје право на територијалне воде, одлучио да разграничи морске зоне између двеју земаља. Колумбија је (попут Грчке у односу на Турску) позвала да се поштује принцип линије која би спорна морска подручја поделила на пола. Другим речима, Богота је тражила да се као основа за утврђивање те линије узме обала њених острва у близини Никарагве.
„Ефекат прстију“
Да би реализовао разграничење, суд је следио методологију у три фазе, која је тренутно најзаступљенија у судској пракси при решавању одговарајућих спорова. У првој фази успоставља се прелиминарна линија границе између територија, која се ослања на подједнако удаљену линију која дели на пола. У другој фази се та граница мења, јер се узимају у обзир посебне околности у односима двеју земаља. У трећој и последњој фази, суд врши проверу несразмерности. У њој утврђује да ли би таквим корекцијама или померањем граничне линије дошло до тога да одговарајући делови страна у том подручју буду видно несразмерни дужини њихових обала.
Другим речима, свака наредна промена границе у другој фази приближила би се захтевима Турске, а удаљила се од грчких. Скоро сви међународни политиколози сматрају то разумним и очекиваним, али се мали број грчких политичких аналитичара одважи да објасни то својим бирачима.
Суд је, на крају, у великој мери пресудио у корист Никарагве, признавши територијалне воде колумбијских острва, али их је истовремено лишио континенталног прага и искључиве економске зоне. Као резултат тога, колумбијска острва била су „окружена“ континенталним прагом и искључивом економском зоном Никарагве. Многе турске и грчке дипломате називају тај резултат „ефектом прстију“, јер ће континентални појас Турске продирати попут прстију једне руке између грчких острва.
Грчка би ишла пред Хашки суд, али „не може“
Овде је потребно размотрити још један детаљ судске пресуде у случају спора између Никарагве и Колумбије, који представља побијање неких аргумената националистичке природе. Колумбија, као и Турска, није потписала Међународни пакт о поморском праву.
Међутим, суд је сматрао да је надлежан за испитивање случаја користећи обичајно право. Стога је аргумент да Грчка жели да иде пред Хашки суд, али не може, с обзиром да Турска није признала пакт ─ прилично сумњив.
Очигледно је да је случај Никарагве против Колумбије само један од десетине случајева који су дошли до међународног суда, а чији резултати сваки пут зависе од географског положаја земаља или политичке равнотеже између њих. Многи у Атини, на пример, више воле да се присете спора између Француске и Канаде. Он је решен одлуком у корист Француске, након што су признате поморске и поводне зоне два њена острва – Сен Пјер и Микелон, које су удаљене око 2.200 наутичких миља од њене обале, врло близу обале Канаде (одлука је, наравно, поништена у пракси након што је Канада проширила своју искључивуекономску зону и опколила француску зону).
Спор Никарагве и Колумбије ─ преседан
Случај спора Никарагве и Колумбије, међутим, не само да изузетно подсећа на грчко-турски спор, већ изгледа да представља преседан за велику већину одговарајућих одлука. Земље велике континенталне обале, попут Турске, обично излазе као „победници“ у споровима са земљама чија се острва у близини њихових обала и који намеравају да их искористе као полазне тачке за прорачун приликом разграничења морских зона.
Примера ради, Норманска острва која се налазе код обале Француске, формално нису део Уједињеног Краљевства, што пружа заштиту континенталног прага Француске. Малта је „изгубила“ скоро четири хиљаде километара континенталног прага, на који је претендовала у случају против Либије.
Вера у међународно право
Значи ли то да треба да напустимо веру у међународно право и да тражимо друга решења? Нажалост, изгледа да то становиште узима маха последњих година у националистичких круговима Атине, док га истовремено медији промовишу на свом нивоу. Одједном се савези са режимима попут Египта или крајње десничарске милитаристичке владе Израела представљају као замена за принципе међународног права. Неки сматрају да ће нас наши савезници заштитити, било да смо у праву или у не.
Али ако дугорочно посматрамо грчко-турске односе, видећемо да је у случају многих спорних ситуација (а посебно у вези са кипарским питањем) вера у међународно право увек доносила изванредне резултате, док су „подмукли“ савези узроковали напетост, нестабилност и на крају су увек доводили до повећања наоружања на рачун средстава националне економије.
На крају, одустајући од принципа међународног права, највероватније ћемо се суочити са најекстремнијим тврдњама Турске, на пример, да грчка острва немају континентални праг и да линија раздвајања треба да се утврди дуж континенталне обале двеју држава.
Међутим, како објаснити друштву које је деценијама подстицано ставовима националистичких медија, политичара и трговаца оружјем, да Међународни суд правде такође подразумева уступке?
Трговци оружјем и политичари-националисти имају много разлога да избегавају организације попут Међународног суда у Хагу. Нама осталима су једноставно потребне тачне информације о томе на шта у Егејском мору имамо, а на шта немамо право.
Прочитајте још:
