„Влада се сложила да Црна Гора одржи прозападни курс“ — истовјетан је наслов који је јуче освануо у „Њујорк тајмсу“ и „Вашингтон посту“ након објављивања коалиционог споразума од седам тачака тројице лидера црногорске опозиције поводом принципа за формирање нове црногорске Владе.
То што су двије водеће медијске тврђаве дубоке америчке државе обзнаниле да Црна Гора добија нову прозападну Владу, несумњиво представља сигнал да је одлазак Мила Ђукановића готова ствар.
То је коначно признао и један од главних људи Ђукановићеве лобистичке мреже у Америци, потпредсједник Атлантског савеза САД Дејмон Вилсон, који је саопштио да ће транзиција власти у Црној Гори бити „компликован процес, гдје ће се правити много политичких компромиса“, али да је управо то „бол и љепота демократије“.
„Треба пустити да се овај процес одигра, треба бити од помоћи нашем савезнику и надати се да ће реформа и подршка у земљи ићи у процесу стабилизације и помоћи евроатлантске заједнице“, казао је између осталог Вилсон, уз поруку да ће пажљиво посматрати како би се увјерили да „непоуздани актери“ не би били постављени на мјеста која се тичу безбједности или послати за представнике у НАТО-у.
Шта су добили Срби
За многе опозиционе бираче, нарочито Србе који су највише пропатили и изнијели лавовски терет у свргавању тродеценијског режима Мила Ђукановића, многе ставке у у оквиру Уговора од 7 тачака за формирање нове Владе на први поглед могу дјеловати разочаравајуће — нарочито потенцирање јачања и продубљивања сарадње са НАТО-ом, те изјаве да нова Влада неће покретати поступке промјене заставе, грба и химне, или пак повлачења признања независности Косова...
Међутим, ако се има у виду чињеница да је Ђукановић одмах по губитку избора алармирао и ангажовао своју цјелокупну и даље утицајну лобистичку мрежу у САД (додуше, махом распоређену у оквиру присталица групације демократе Џоа Бајдена), те да је пад режима у Црној Гори дочекан уз огромне тензије и притисак у региону, нарочито у Сарајеву, Приштини и Тирани, онда се мора схватити да је постигнути споразум управо мјера тренутка у коме се налази Црна Гора.
Наиме, и поред демократски умивеног држања и наступа за јавност након губитка избора, Ђукановић је иза кулиса у претходним данима покушао све не би ли од западних кругова добио подршку за још једно (насилно) прекрајање воље грађана. Са друге стране, на опозицији је превасходно био задатак да увјери међународну заједницу да неће бити промјене спољнополитичког курса земље.
То је са јучерашњим споразумом коначно и постигнуто, а о каквом се успјеху ради, можда најбоље говори опаска лидера „Црно на бијело“ Дритана Абазовића да су успјели да побиједе „криминалну хоботницу“, која није чак ни регионалних, већ „глобалних размјера“, те да вјероватно тога ни сами нису свјесни.
Одбрањене светиње подршка и за Космет
Управо је због тога од критичне важности разумјети да сада не постоје услови ни за какве радикалне резове, већ да црногорски Срби на првом мјесту треба да одахну и буду задовољни зато што су извојевали пад режима Мила Ђукановића и спасили своју Српску православну цркву (СПЦ).
У том контексту, одбрана светиња у Црној Гори имаће много шире импликације на регион, а у првом реду она ће бити важан фактор да се још снажније бране и одбране српске светиње на Косову и Метохији. Битно је нагласити да побједа Цркве у Црној Гори засигурно представља највећу подршку коју је Косово имало деценијама уназад.
Још једна битна ставка јесте да Срби у Црној Гори од сада могу без страха да кажу да су Срби и да се не боје да ће због тога бити прогањани, или да ће бити отпуштени или неће моћи да нађу посао, као и да ће моћи слободно да иду у своју Цркву. Ваздух у Црној Гори је већ много чистији.
Главни циљ будуће реформске Владе биће обрачун са криминалом и корупцијом, демонтирање мрачних полуга тродеценијског Ђукановићевог система и што је најважније, успостављање демократских принципа, владавине права, јачање институција и већа дистрибуција правде у црногорском друштву.
До сада је, нажалост, читав пројекат Црне Горе грађен на максими — „прво држава па демократија“ или — „прво НАТО па демократија“, и сада сви виде у какав је амбис то замало довело Црну Гору. Нове власти поручују да такву грешку неће поновити. Зато је сада први и врховни циљ владавина права и инсталирање слободе и демократије у црногорском друштву, а када се ти принципи досегну, онда ће бити могуће релаксирано водити дебату и о другим питањима.
Прочитајте и:
