Рута преко Србије је једна од најатрактивнијих и најкоришћенијих у миграцијама. Само за време мигрантске кризе 2015. и 2016. године кроз нашу земљу је прошло око 700 хиљада избеглица, претежно са Блиског истока. Србија је и даље транзитна земља, што ће највероватније остати и наредних година.
Србија — дом или транзит за мигранте
Професор Факултета за међународну политику и безбедност доц. др Слободан Анђелковић не искључује могућност да се на дуже стазе та политика промени, али сматра да би Србија требало да задржи досадашњу миграциону политику, јер није трпела много ни са безбедносног, ни са економског, као ни са политичког аспекта, док су мигранти имали достојанствен третман.
„Не желим да звучим малициозно, али они представљају одређени безбедносни ризик. Људи који долазе с толико другачијег подручја, носе са собом другачије културолошке навике. То је оно што рађа безбедносне ризике и претње, та културолошка различитост и њихова борба и противљење да прихвате културолошке норме друштва у које се насељавају“, предочава он и додаје да је Србија знатно мање угрожена од Аустрије, Немачке и скандинавских земаља.
Он ипак напомиње да Србија има обавезу да се према мигрантима, поготово онима из зараћених подручја, постави хумано, јер је наша земља такође била погођена ратовима и имала велики број избеглица.
С друге стране, Владимир Петронијевић, извршни директор Групе 484, НВО која помаже мигрантима, сматра да земље Западног Балкана, па и читаве Европе, морају да прихвате да ће се друштва на која су навикли и начин на који их перципирају мењати и да у складу с тим треба да поступају.
„Мењаће се у контекстима управо оваквих миграцијских кретања. Морамо да будемо спремни да живимо са другачијима од нас и истовремено тражимо најбољи начин да позитивне аспекте миграција искористимо у будућности“, истиче Петронијевић и додаје да се Србија од почетка мигрантске кризе према избеглицама поставила боље у односу на окружење.
Двострука одговорност за асимилацију
Он наглашава да је одговорност у миграцијама подељена. С једне стране држава треба да развије механизме за прихватање, одбијање или транзицију избеглица, а с друге, они који долазе, морају да се прилагоде новим условима и прихвате културу и обичаје земље коју насељавају.
Према његовом мишљењу, највећи проблем је што се у Европи није догодила интеркултурална размена, што је створило поделе у друштву. Решење је, како каже, стварање инклузивног друштва.
„Србија у овом тренутку треба да покрене разговор у друштву — шта ми у ствари желимо од миграцијске политике у 21. веку? Налазимо се на удару различитих миграцијских кретања која воде ка другим деловима Европе, али смо истовремено земља која је јако погођена одласцима наших држављана. Ми у овом тренутку немамо свеобухватан политички одговор на тај проблем. То је за Србију и ово друштво изазов у времену које је пред нама“, предочава Петронијевић.
Према подацима којима располаже Петронијевић, проценат кривичних дела која мигранти чине је минималан, што поткрепљује тврдњом да је током 2018. износио мање од 0.5 одсто. Анђелковић потврђује да избеглице нису изазивале много инцидената, напомињући да су најчешћи били они између њих самих.
