„Виминацијум има једну врло велику загонетку, коју ја сигурно нећу стићи да одгонетнем. Замислите велико Римско царство, које се простирало од Енглеске и Шкотске, до Ирака и Ирана, обухватајући цео субмедитерански део Африке. На читавом том простору било је стотинак римских легија и градова, у којима су живели трговци и занатлије. Ти градови су се ширили, а онда су дошли Хуни и Авари и све уништили. Римско царство је пало, а разорени градови су се временом обнављали. Виминацијум је, међутим, једино место на целом простору Римске империје које нема никакве агломерације. У близини јесте Пожаревац, али зашто се није ширио ту? То је зачуђујуће, с обзиром на то да су ту три реке – Млава, Морава и Дунав. Који је разлог за то?“, пита се Кораћ у разговору за Спутњик.
Подсећајући на то да су, рецимо, на простору некадашњег Сингидунума или Сирмијума, настали нови градови, данашњи Београд и Сремска Митровица, наш саговорник указује на то да још нема одговора на питање зашто је равница на којој лежи Виминацијум са својим некрополама остала нетакнута.
Загонетка на нивоу метафизике
„То је загонетка на нивоу метафизике. Моја претпоставка, будући да већ 40 година истражујем тај простор, јесте да је ту остало сачувано нешто што тек треба да буде откривено и што би могло да промени слику света. У монографији о Виминацијуму која би ускоро требало да буде објављена чак сам 'ставио главу на пањ' и написао да ће за 40 или 50 година Виминацијум бити најзначајнији локалитет из времена Римске империје. Смело да смелије не може бити!“, наводи Миомир Кораћ.
Он објашњава да значај Виминацијума није у очуваним зидовима, с обзиром на то да има много лепших археолошких локалитета, него по информацијама које ће овај антички град тек подарити свима онима који проучавају прошлост.
„Колико је већ дао открића са свега три одсто истражене територије, а шта нас тек чека? Ову претпоставку заснивам на археолошкој интуицији, она нема научну утемељеност, тако да ћемо видети једног дана да ли сам био у праву или нисам. Ипак, Виминацијум ће нам сасвим сигурно у наредним годинама подарити низ нових сазнања и бацити ново светло на један период у прошлости Римске империје. А ако знате прошлост, знате и будућност“, напомиње Миомир Кораћ.
Нова коцкица у непрегледном мозаику
Недавно је Виминацијум поново доспео у средиште пажње шире јавности, јер је археолошки тим који посвећено и марљиво ради на откопавању остатака тог античког града открио три лимена саркофага, добро очувана и неопљачкана. То је драгоцено, јер су у њима пронађени бројни артефакти који пружају обиље информација.
Један од саркофага је врло интересантно орнаментисан, ромбовима, круговима, зракастим линијама, вертикалама и хоризонталама, које упућују на претпоставку да је реч о следбеницима гностицизма, ранохришћанске синкретичке религије, а на основу новца који је у ковчезима пронађен, претпоставља се да они потичу с краја 2. или почетка 3. века.
У саркофагу у којем је сахрањена трогодишња девојчица пронађен је танак сребрни лим, на којем је исписан текст на старогрчком језику. Текст је исписан алфабетом, у комбинацији слова и симбола, а могао би бити повезан с хришћанством.
„Сама израда говори о вештини људи који су то правили, а наш задатак јесте да прочитамо шта је то. Плочица је димензија три пута пет и по сантиметара и на њој је текст у девет редова. Како се лим пресавијао, губио је своју еластичност, па не можемо са сигурношћу за сваки урез да кажемо да ли је знак или само урез“, напомиње Кораћ.
Такве плочице биле су карактеристичне током целог периода Римског царства, све до 4. века. Оне су носиле поруке, односно молбе натприродним силама, божанствима или демонима.
„Свима нам се учинило и да смо у тим записима у два реда видели комбинацију слова Х, Р, С, Т, на основу чега смо изрекли и оно што можда нисмо смели. То би било сјајно откриће!“, наводи Кораћ, уз опрез научника који не жели да доноси закључке пре него што све детаљно не буде истражено и проучено.
Дрина је била граница између латинског и грчког
Наш саговорник подсећа да су се у античко доба на овом простору равноправно користила два писма – грчко и латинско.
„Интересантно је то, гледано из савремености, да је граница између латинског и грчког писма била Дрина. Није ли данас нешто слично? Не потиче све од нас. То није чудно ако имамо у виду да је у великом граду велика концентрација људи с разних простора. Римски свет не познаје робну марку. Људи су одлазили у оне провинције у којима се боље живело, јер су имале добру климу, реке које подсећају на море, а Дунав је такав“, објашњава Кораћ и додаје да је старогрчки био језик учених људи.
Саркофази од олова археологе упућују ка подручју Блиског истока, који је у то време био веома напредан и богат.
„С једне стране, то указује на простор с којег су могли бити становници који су ту живели, а с друге стране, показује да је Виминацијум био један велики град. Ако се људи сахрањују у оловним саркофазима, уз златне предмете изванредне израде, то говори да у том граду цветају трговина, бизнис, да цвета један велики град, величине Београда, од неких 30.000 становника (однос антика – данас је 1 : 40). То је био главни град римске провинције Горње Мезије, тако да ми, кад нам дођу из Београда кажемо: Господо, ви сте за нас провинција“, прича у шали наш саговорник.
