Археолози из Србије и Ирске раде на откривању насеља које датира из неолита, бронзаног и гвозденог доба, а простирало се на чак 18 хектара. На неолитском делу локалитета налази се урбанистички сјајно организовано село са стотину кућа.
Војводина мултиетничка и у праисторији
Др Мирослав Марић, археолог Балканолошког института у Београду већ седам година ради на овом пројекту у коме су прартнери Народни музеј из Кикинде и Завод за заштиту споменика културе из Суботице, а учествују и колеге и студенти Универзитетског колеџа Даблин који сваког лета долазе у Србију.
Он објашњава да се насеље налазило на једном од делова некадашњег меандра Тисе, која је сада од тог места удаљена чак 20 километара, а у праисторији је била само три километра даље.
"Идеја је да испитамо како се формирају идентитети заједница кроз праисторију, јер се локалитет налази на ободу неколико главних култура током целе праисторије. У неолиту је то Старчево и Кереш, Старчево је више балкански феномен, а Кереш панонски феномен раног неолита, док се у касном неолиту на овим просторима прожимају винчанска и потиска култура", каже Марић.
Кућа која открива како се живело пре 7 хиљада година
Студенти из иностранства због короне овог лета нису могли да учествују у пројекту, па су српски арехеолози унајмили физичке раднике. Они су имали прилику да присуствују јединственом догађају, откривања две куће овог насеља у коме су људи живели 4800 година пре наше ере.
"У једној кући која је срушена нисмо ништа пронашли, очигледно је претходно испражњена и срушена плански. Толико је била испражњена, да су чак рециклирали материјал од кога је саграђена, на два места смо нашли остатке разрушених пећи које су демонтирали до те мере да су чак и поднице повадили пре него што су срушили кућу, да би их користили у неком следећем објекту", прича нам Марић.
На само метар и по од ове куће пронађена је друга, на срећу научника, изгорела је у пожару. У њој су пронађени предмети који су се ту затекли, а управо они су важан доказ теорије о мешању различитих култура на овом простору.
"Нашли смо четири камене алатке, три су биле у једној добро очуваној амфорети која је лежала на поду испод срушеног изгорелог зида. Нашли смо и фрагменте сломљених посуда затечених у кући у тренутку урушавања. Пронашли смо и нешто мало угљенисаног дрвета и зрна пшенице или сличне житарице која се ту сушила, припремала за исхрану".
Амфорета, њена израда и форма припадају винчанској култури, а украшена је стилом потиске линеарне керамике, што говори о мешању утицаја, односно популација. Наш саговорник објашњава да су у праисторији керамичари биле жене које су се једној традицији училе од мајки или бака, а кад би се удале, преузимале су традицију израде и украшавања посуда од свекрва.
"Ово можда показује да та популација није скроз аутохтона, да су изгледа, доводили жене са стране. Да ли је то било добровљно, путем пријатељства или освајањем, упадима у туђе село и отимањем жена, то је тешко открити у оваквом нивоу истраживања", каже наш саговорник.
Непревазиђени урбанисти неолита
О озбиљној друштвеној и просторној организацији на којој људима из праисторије могу да позавиде и данашњи урбанисти говори распоред кућа у овом густо насељеном селу. У централном делу на брежуљку куће су густо поређане у редове, а у равном делу насеља шире се у луковима.
Коначну потврду мешања популација археолози ће имати након што истраже и саме становнике. До сада су пронаши неколико скелета, али још нису стигли до некрополе. Потребно је више скелета како би се урадиле изотопске анализе и помоћу количине стронцијума у њиховим костима и зубима открило да ли су одрасли на том простору или су се од некуд доселили.
На крају разговора за Спутњик Марића смо питали у ком сродству су данашњи становници овог краја са људима који су на овом простору живели пре седам хиљада година:
"Око 6 до 7 одсто нашег генетског материјала потиче од те неолитске популације, све остало су касније мешавине, закључно са свесловенксим које чине око 30 одсто нашег генотипа. Производ смо свих који су овде били од пре 15 хиљада година па до данас".
Овај вишеслојни локалитет спада у категорију споменика културе од великог значаја, археолошка истраживања сигурно ће бити настављена, а у ком обиму зависиће и од епидемиолошке ситуације следећег лета.
