Григорије Чхартишвили, читаоцима познатији под псеудонимом Борис Акуњин, у септембру ове године објавио је нови детективски роман „Мир и рат“, чија се радња одвија током 1812. године и судбоносне одбране Русије од инвазије Наполеонове војске.
Роман представља нову у низу уметничких обрада материјала Чхартишвилијевих документарних књига из серијала „Историја руске државе“.
У разговору за Спутњик писац објашњава зашто га занима историја и какву је истину открио током изучавања прошлости, зашто не воли савремену уметност, али и због чега верује да је онлајн позориште перспективан правац.
Ваш нови роман „Мир и рат“ је уметничка илустрација седмог тома великог пројекта „Историја руске државе“. Зашто је такав уметнички додатак неопходан?
- Главни задатак који сам себи поставио приликом писања „Историје руске државе“ у више томова, био је да пишем без емоција, да опишем историју државе не славећи, али и не осуђујући никога. Наша историографија је, по правилу, изузетно емоционална и идеолошка, а ја сам хтео да напишем „биографију“ државе удаљивши се од тог приступа. Као прво, покушао сам да схватим шта се заиста догодило, а шта је био резултат накнадних идеолошких утицаја. Као друго, желео сам да разумем шта се корисно може научити из овог искуства, шта се може урадити с нашом земљом, а шта не треба радити, јер није функционисало раније и неће никада. Истовремено, природно је да ја, читајући изворе, доживљавам разне емоције. Буде се симпатије, антипатије и тако даље. Зато сам и одлучио да паралелно пишем причу из жанра белетристике, која ће се протезати на хиљаду година. То је прича о једној породици, једном роду, где се смењују генерације, мењају услови живота, и све се врти око авантура, око људских судбина, око љубави...
Да ли сте у процесу писања „Историје руске државе“ открили истину коју сте тражили?
- Да, наравно. Чини ми се да сада добро разумем како и зашто је настала руска држава, које су њене јаке стране и слабости. Имао сам идеју како би било могуће исправити неке, не несавршености конструкције, већ застареле елементе. Јер неке ствари у почетку историјски добро функционишу, а затим лоше, и на крају уопште не функционишу. А наша држава је, по мом мишљењу, веома архаична. Њен темељ је постављен у 15. веку и од тада се никада озбиљно није мењао. А ако желимо да живимо другачије, да живимо боље, онда морамо да обновимо темеље. Фарбање зидова и лепљење нових тапета није довољно.
А које су то јаке стране, по Вашем мишљењу?
Најјаче и најбоље што Русија има је њена култура. Састоји се од многих компонената и елемената. Култура је генерално нешто најбоље у било којој земљи. Ово богаство, овај простор, ова величина су врло јаки покретачи, и само треба знање да се са њима ради.
Али култура се делом заснива на архаизму и традицијама...
Наравно, али култура, ако је жива, непрестано се развија, обогаћује, мења се и ни у ком случају се не треба мешати у овај процес. Ако говоримо о културној еволуцији, замишљам је на следећи начин. Уметност развија културу: то је авангарда, нешто што крши канон, конвенције, руши све врсте табуа, па су прави уметници често на удару и нервирају људе. Они раде нешто по први пут, руше устаљене границе културе. Затим култура обрађује жетву коју је уметност засадила. Нешто баца, нешто оставља. Канон се мења. Оно што је јуче било потпуно неприхватљиво, ако се показало одрживим, постаје део културе. Овај процес мора да траје све време. Ја лично не волим уметност, јер не волим да будем шокиран. Ја сам особа с конвенцијама и канонима. На пример, уопште не волим савремену уметност, не волим актуелну уметност. Готово и не посећујем изложбе савремене уметности, или их посећујем понекад, само да бих показао да ми се то не свиђа. Али то не значи да ја позивам на њихово забрањивање или било шта слично. Разумем да је објективно то неопходно, без тога неће бити кретања, неће бити културе.
Када можемо очекивати осми том „Историје руске државе“ и да ли већ имате идеје о новом роману који ће га пратити?
Све се померило због пандемије, сви рокови. Том је првобитно требало да изађе крајем ове године, али неће, јер су књижаре затворене неколико месеци. Мислим да ће изаћи на пролеће. Паралелно радим на роману о том истом времену, о другој половини 19. века. Ово време ми је изузетно занимљиво у погледу актуелности и важности. Стално се јежите, јер су паралеле с данашњим временом очигледне.
Такође сам написао позоришни комад заснован на овом материјалу. Представа је још једна прилика да се о истој ствари прича другим језиком, другачијим средствима и инструментима.
Шта је за Вас драматургија и како је доживљавате у поређењу с прозним писањем?
Можда ће звучати чудно, али за мене писање позоришног комада није врло озбиљан посао. То је више одмор. Озбиљан посао је писање детективског романа. То је врло сложена инжењерска, архитектонска структура која захтева пуно припрема и рада. Најлакше у писању романа су дијалози, а представа се сва састоји од дијалога. Поред тога, ту је и режисер с глумцима. Извући ће вас ако вам нешто не пође за руком. А ако не буде успешно, може се свалити одговорност на њих.
Због ситуације с короном мислим да ће се позоришни живот променити. Надам се да ће се развити оно што сам одавно чекао — онлајн позориште. Није било среће за то, па ће несрећа помоћи. Већ сам спровео један мали експеримент са Александринским театром. Током карантина смо приказали једну представу онлајн, под називом „Драма на аутопуту“, која се могла погледати само једном. То је комбинација традиционалне представе, интерактивне емисије и ток шоуа, јер је у другом делу (а ово је судска детективска прича с отвореним крајем) порота, то јест, живи, познати људи који су морали да донесу пресуду, а гледаоци су могли да гласају. Колико људи долази у позориште? Максимум неколико стотина. А ова онлајн представа је за неколико дана сакупила милион прегледа. Дакле, појављују се потпуно нове прилике, сасвим другачија публика. И било би ми занимљиво да направим представу, можда вишесеријску, која ће бити намењена само за онлајн приказивање
