Издавачка кућа „Креативни центар“ из Београда објавила је недавно књигу „Ми и наша историја“ француских аутора Ивана Помоа и Кристофа Ила Сомера. Она нам попут узбудљивог романа приказује развој људског рода, од праисторије до данас, као дуготрајно и непрестано сазревање човековог духа, обдареног блиставом маштом и интуицијом, способног за генијалне идеје и овладавање изванредним вештинама, али и уплашеног, сујетног, грамзивог и често недостојног свега онога што му планета дарује.
Историја обичних људи
Иако је намењена превасходно младим читаоцима, ова књига је врло подстицајна за све љубитеље науке о прошлости, јер се не бави фараонима, султанима, царевима, краљевима, него обичним људима – од праисторијских ловаца и сакупљача плодова, земљорадника и првих занатлија, преко античких робова, ратника, средњовековних кметова, до трговаца, интелектуалаца, радника и свих оних који су на својим плећима носили бреме новог доба, муњевитог развоја технологије и индустрије, али и филозофије, науке и уметности.
„Сви су ту, само је битно ко је у првом плану. Књига је управо због тога писана у првом лицу множине, како би нагласила да је историја људског рода прича о свима нама. Ликови немају имена, јер су она мање битна. Један германски коњаник који креће на Римско царство или један филозоф просветитељства који пише о великом покрету који се дешава истовремено са широко прихваћеним робовласништвом у свету јесу они који стварају историју“, каже у разговору за Спутњик редактор издања Милан Вукашиновић, историчар и истраживач на Универзитету у Упсали у Шведској.
Историја као јединствени ток
Прича о развоју цивилизације испричана је у континуитету, без грубих прелаза из једног у друго раздобље, онако како је историја заиста и текла, с паралелним успонима и падовима одређених култура и центара моћи и постепеним сменама епоха.
„Богате илустрације савршено прате текст, сједињене су с њим и помажу у разумевању те реке историје. Чак и нама историчарима веома је тешко да понекад повежемо све тачке које нам се сервирају као сазнања о прошлости, потребно нам је да сагледамо тај јединствени ток, а не само датуме који су расути по страницама књига. Аутори ове историје догађаје не приказују одвојено, већ читаоце упућују на то да, рецимо, минојска цивилизација није била 'на паузи' док се развијала цивилизација у долини Нила“, наводи наш саговорник.
Аутори су успели, напомиње Вукашиновић, да споје све битне елементе друштва, тако да, рецимо, када читамо о златном добу Атине у 5. веку, о развоју позоришта, филозофије, демократије, нисмо поштеђени чињенице да су две трећине становиштва Атине били робови.
Једноставно и пријемчиво је објашњено и како су одређена открића и достигнућа водила стварању разних друштвених система и на који су начин усмеравала даљи ток историје – од откривања разних материјала и развоја заната, појаве земљорадње и уздизања првих градова, преко развоја трговине и увођења новца, избијања првих ратних сукоба и наметања робовласништва, све до развоја религије, филозофије, уметности, науке, спорта.
Све је то представљено изван домашаја националних, религијских, расних или идеолошких подела, без истицања појединачних држава.
„Како се модерна историјска наука развијала у 18. и 19. веку, у романтизму, у доба рађања нација, оне су се ушуњале у историју као главни актери у развоју историје. Због тога учимо националне историје. Ова књига преокреће тај редослед, тако да су народи, културе, нације присутне, можемо да их видимо, али нису у центру пажње, него је то заједништво читаве планете. То је приказано на приступачан, па и духовит начин“, каже наш саговорник.
Шта ће бити тема за будуће историчаре
Према његовим речима, ова књига се боље него било које стручно предавање или текст бори против укорењених флоскула или уверења у друштву.
„Историју овде не пишу победници. Представљена је, рецимо, историја цивилизације с Ускршњих острва која је сама себе уништила користећи своје ресурсе, или историја нацистичке Немачке која је приказана тако да наведе читаоце да размишљају о томе на који начин улазимо у екстреме, како се односимо једни према другима, ко смо ми заправо“, напомиње редактор издања.
Аутори свој роман-реку завршавају упозорењем да нисмо много научили из историје и питају се да ли ће тема за будуће историчаре бити освајање свемира или нуклеарни рат, информатика или роботика, са свим друштвеним и економским последицама које сва ова четири концепта носе са собом.
„То је кључни допринос ове књиге, она не даје догму, није религијски текст, него подстиче на размишљање. Није извор само сувих чињеница, него позива на даље истраживање и пропитивање свега онога што пише и у њој самој, и у другим историјским књигама“, закључује Милан Вукашиновић.
