Симеон Зорић је један од најнеобочнијих људи, који су служили при двору Катарине II. Он је био племић, који је волео авантуре, богатство му није било најважније, иако је живео у изобиљу захваљујући својој покровитељици - Катарини Великој.
Имао је две сасвим супротне особине у карактеру, Катарина га је називала „добрим човеком, који чини лоша дела“.
Храбар Србин – Симеон Зорић
Почетком 18. века велики број Срба се доселио у Русију, тада су настале многе породице са српским презименима. По националности они су били Срби, по убеђењима су подржавали тежње Руске империје и били јој лојални. И Симеон Зорић је био тог порекла. Родио се 1745. године, а после смрти родитеља о њему се старао ујак мајор Зорић, чије презиме и носи. Током 1754. године Симеон се обучавао у кадетском корпусу у Санкт Петербургу.
Током Пруског рата је био заробљен, а одмах након пуштања на слободу добија чин поручника. Војници су га окарактерисали као храброг и племенитог човека, који се никада у борби није предао. Треба напоменути да је тада имао само 16 година.
Сналажљив војсковођа
Млади поручник је и током Турског рата показао своје командантске способности и проглашен за мајора. Важио је за храброг и сналажљивог ратника. Током борби са Турцима 1770. године, схватио је да полако губе снагу и према речима очевица Шегловског, Симеон је узвикнуо: „Ја сам капетан-паша“. Турци су схватили да је он „генерал“. Без обзира што то није била истина, оваква обмана је спасила њихове животе. Турски султан је чак и наговарао Зорића да пређе на њихову страну, али није пристао.
Зорић и Катарина II
Преломни тренутак у животу Зорића је било лето 1775. године. Потемкин је тражио новог ађутанта и Зорић је био прави кандидат за ту позицију. Катарина је чула о његовим подвизима, а његов привлачан изглед јој је годио. Односи Григорија Потемкина и Катарине су се охладили. Са појавом Зорића поред царице, иностране дипломате почињу да га коментаришу као „моћног фаворита“, који ће одиграти важну улогу у историји Русије.
И Потемкин и Катарина су ценили Зорића, што није покушавао да стекне власт. Имао је довољно славе и богатства, које су му давали покровитељи – више му није требало. Волео је риболов и друштво лепих жена, није волео интриге, сплетке, иако је волео авантуре. Кажу да је волео Катарину Велику, али јој није давао савете и није покушавао да буде на челу државе. Његов највећи недостатак је била љубав према коцки.
Катарина га је стално чекала, сате је проводио коцкајући се, а она је често плаћала његове дугове. Највероватније је то био разлог што се растала од Зорића, али је и Потемкин у томе помогао пошто му је био супарник. Без обзира што више није живео на двору, Зорић је имао наклоност Катарине, која му је дала велику суму новца.
После њене смрти, Павле I (син Катарине Велике) је вратио Зорића у војну службу, ала је он ускоро прокоцкао сав новац. Морао је да напусти војну службу, отишао је у Шклов, где је основао школу која је убрзо изгорела у пожару. Симеон Зорић је умро 1799. године.
Симеон Зорић је био талентован и храбар војсковођа, али није могао да се избори са својим пороком. Ипак, живео је како је желео, успевао је да се избори са разним ситуацијама током ратова и да из већине изађе као победник.
