Миланковић је ово анализирао у књизи „Математичка теорија топлинског феномена узрокована Сунчевим зрачењем“.
Као посљедица овог феномена дешавају се ледена доба, која смењују топлији периоди — интерглацијали. То су такозвани Миланковићеви циклуси ледених доба, на основи којих се формирају дугорочне климатске прогнозе, преноси портал „Дневно“.
Сваки орбитални параметар има своју цикличност. На пример, путања Земљине ротације око Сунца прелази с кружне на елиптичну сваких 95, 125 и 400.000 година. Оса ротације помера се за око три степена од еклиптике отприлике сваких 41 хиљаду година, а циклус прецесије (ротација Земљине оси) у просеку сваких 26.000 година. За то време, земаљска оса описује пуни круг.
Сви ти фактори дају периодичност климатских епоха од 41 до сто хиљада година. Притом, према Миланковићевим прорачунима, разлика у количини Сунчеве светлости у северној хемисфери достиже двадесет посто.
Последњи ледени максимум био је отприлике прије 18 хиљада година, а сада, према Миланковићевим циклусима, наставља се холоценски период интерглацијал, који је почео пре око 12 хиљада година. Управо се на то позивају противници хипотезе људског утицаја на климу.
