Трампово виђење Антифе коментаришу амерички правници и стручњаци за друштвене покрете – први тврде да је немогуће једну организацију са америчког тла прогласити терористичком, други да се уопште не ради о организацији, већ о широком спектру група и појединаца радикално левичарских и анархистичких ставова.
Њима се придружио и шеф ФБИ Кристофер Реј, који је на сведочењу пред конгресним Комитетом за унутрашњу безбедност изјавио да Антифа није организација, већ „идеологија“.
Трамп је ушао у клинч са шефом ФБИ након што је већ ушао у сукоб и са Пентагоном, изјављујући да званичници америчког министарства одбране желе да наставе да воде ратове како би произвођачи оружја „били срећни“. Рејеву изјаву, Трамп је одговорио да се, што се Антифе тиче, ради о „добро финансираним анархистима, а да ФБИ не може или не жели да открије изворе финансирања ове организације.
Сукоб председника и шефа ФБИ индицира да у командном ланцу постоје несугласице, односно да шеф ФБИ покушава да пронађе изговор како не би извршио оно што шеф извршне власти од њега захтева, каже Александар Гајић из Института за европске студије.
„Да ли је то из Рејевог личног убеђења, или то ради под притиском, то не знамо, али, очигледно постоји дисонанца у оквиру извршне власти“, коментарише он.
Шта знамо о Антифи
Иако већ годинама присутна на америчким улицама, кад год су у питању расни немири или супротстављање десничарским организацијама (још од демонстрација у Шарлотсвилу септембра 2017), о Антифи се, заправо јако мало зна, осим да се ради о екстремно левичарским и анархистичким групама које, у супротстављању својим политичким противницима или полицији користе, насиље.
Оно што, међутим, не знамо јесте ради ли се о групама организованим са једног централног места или је Антифа само кровни назив за већи број међусобно неповезаних екстремно левих и анархистичких група. Има ли Антифа вођство? Ако има, одакле се финансирају? На ова питања, амерички конзервативци, међу којима су и они из ближег Трамповог окружења, за разлику од стручњака за друштвене покрете, даваће потврдне одговоре – постоји јединствени центар из кога се координишу Антифине акције, а финансијер њихових подухвата је Џорџ Сорош.
Шта је заправо Антифа
Одговор на питање шта је Антифа доста је комплексан, зато што је реч о доста неформално организованој групи, децентрализованој и сачињеној од мноштва аутономних групација, које деле заједничке идеолошке ставове, објашњава Гајић.
„Међутим, оно што их квалификује као организацију су заједничке активности на основу истих или сличних идеолошких погледа на свет, светоназора, амблема, симболике, међусобне комуникације и координације и деловања против истих ствари. Они нису само мисаони покрет, него имају и читав низ активности“, наводи он.
Те заједничке активности обухватају дигитални активизам, насиље, вршење притиска на групе или појединце које таргетирају као своје противнике, организују митинге и контрамитинге, а баве се и уништавањем имовине, додаје Гајић.
Сама чињеница да се групе људи окупљају на основу јединственог светоназора, ма колико биле децентрализоване, без обзира што између њих не постоји јасна хијерархија, што нису регистровани као партија, могле би се третирати као организација зато што постоје заједнички циљеви и активности, међусобна комуникација и заједнички непријатељ, каже наш саговорник.
„Што се тиче идеолошког светоназора који деле, ради се о постидеолошкој мешавини левих, антиауторитарних, антикапиталистичких, антифашистичких и антидржавних погледа. Њихова застава, која комбинује црвену и црну боју говори да се ради о остацима комунизма, односно посткомунизма и анархизма, који су се у том постмодерном кључу помешали и који доживљавају себе као реакцију на пораст онога што сматрају негативностима у свету – расизам, ксенофобија, екстремна десница, што све крсте именом фашизма“, објашњава Гајић.
Како се Антифа обрачунава с противницима
Антифа, према Гајићевим речима, себе сматра и милитантном организацијом која наводно покушава да спречи понављање историје из тридесетих година прошлог века, када су у појединим европским земљама на власт дошле фашистичке партије.
„Они сматрају да се успон фашизма двадесетих и тридесетих година никада не би десио, да су тада леве и радикално леве организације, као што су били комунисти и анархисти, једнако милитантним методама узвратили на пораст десних и екстремно десних група. Сада, спровођењем насиља и других видова активизма и деловања, организовано али децентрализовано, врше улични обрачун са свим стварним или измишљеним противницима“, каже Гајић.
Проблем са Антифом је, према речима нашег саговорника, у томе што под терминима „фашизам“ или „фашиста“ подразумевају трпају потпуно различите ствари и заправо представљају нихилистички и антидржавни покрет.
Антифа није настала из антифашистичког покрета
У својој идеолошкој визији историје, припадници Антифе себе доживљавају настављачима антифашистичких група које су тридесетих година постојале у немачкој и Италији. Једна од њих била је „Антифашистичка акција“ (Antifaschistische Aktion), која се до 1933. на улицама немачких градова физички обрачунавала са нацистичким јуришним одредима.
Међутим, Гајић тврди да Антифа нема везе са антифашизмом из тридесетих година прошлог века – нити са левим антифашизмом тога доба, нити са антифашизмом као широком коалицијом различитих идеолошких погледа и група које су се, током Другог светског рата, супротставиле нацистима. Чланице Антифашистичке коалиције биле су и либералне, капиталистичке земље, попут Велике Британије и САД, као и комунистички СССР. Уз њих су се против фашизма бориле и разне националистичке групе, као и појединци клерикалних опредељења – протестанти, католици, православци, објашњава Гајић.
„Ово је сада нешто друго. Ово је постмодерни покрет настао на неким елементима екстремно левих и анархистичких идеологија, који има нихилистички набој и који је настао у поткултури осамдесетих и раних деведесетих година“, каже он.
О томе говоре и истраживачи који су се бавили Антифом, као што је Марк Бреј, аутор књиге „Антифа: приручник за антифашисте“. Бреј је показао како је данашња Антифа настала из музичке панк и рок поткултуре, које су се касних седамдесетих и раних осамдесетих година супротстављале неонацистичким скинхед групама. Антифа је у САД почела да јача за време мандата Роналда Регана, а у Западној Европи, након пада Берлинског зида, нарочито у Немачкој.
Временом, припадници левичарских панк и рок покрета прожели су своја схватања идејама које су од шездесетих година, кроз контракултуру, расле у Западној Европи и Америци и претварале западне универзитете у бастионе лево-либералног погледа на свет, који је, према Гајићевим речима, у свом антиауторитарном деловању често ишао ка презиру - државе, нације, свих врста идентитета, екстремног антикапитализма.
„Онда су, у тој радикализацији, ти покрети почели да се супротстављају не само неонацистичким, такође поткултурним групацијама, него су почели да све своје неистомишљенике доживљавају као „фашисте“. Временом, те групације су се повезивале, вероватно су стицале и неку финансијску помоћ и постајале су подложне утицајима нарочито великих обавештајних структура, које, када се у разним земљама појаве групације које су радикалне и спремне на директну акцију, покушавају да их инструментализују“, каже Гајић.
На тај начин, и у таквим условима формиран покрет, почео је да се шири по западном свету, да би данас, на крају друге деценије двадесетпрвог века, попримио размере какве је попримио, закључује Гајић.
Прочитајте још:
