Нема детаља, нити фотографија овог брода. Постоји само снимак ракете-носача „Лонг марч 2Ф“ која је и лансирала у орбиту тајни терет са космодрома Ђућуан центра за лансирање сателита у аутономној регији Унутрашња Монголија.
Today China🇨🇳successfully launched a reusable experimental spacecraft with a Long March-2F carrier rocket🚀. The spacecraft will test reusable technologies during the flight, with the aim of providing technological support for the peaceful use of #space in the future. pic.twitter.com/OmYwXUD6UN
— Permanent Mission of China in Vienna (@ChinaMissionVie) September 4, 2020
Какав експериментални свемирски брод је у питању? С тим у вези, издање „Спејс њуз“ је сугерисало да би то могао бити космоплан, и напуменуло је да је Кина још 2017. године најављивала планове о тестирању одређеног пандана америчком мини шатлу X-37B, који већ неколико година изводи вишедневне тајне мисије у свемир.
„Научна фантастика“ за СССР
Можемо претпоставити да је Кина у стању да оствари старе совјетске снове у области астронаутике. Ево и зашто.
Чињеница је да је у СССР један од првих пројеката свемирског брода за вишекратну употребу (шатла) био систем „Спирала“. Ово је орбитални авион, за који је било планирано да се у свемир лансира хиперсоничном транспортном летилицом за достављање орбиталног авиона, али је требало да слети „попут авиона“, то јест, на обичну писту.
Пројекат није реализован, јер га је руско руководство тада сматрало „научном фантастиком“ (тако га је назвао министар одбране СССР маршал Гречко). Уместо тога, совјетски научници су се усредсредили на развијање мање технолошки ризичног шатла „Буран“ и ракете-носача „Енергија“.
Али идеје које су биле у основи пројекта „Спирала“ нису заборављене. У оквиру овог пројекта, на пример, конструисан је подзвучни аналог експерименталног орбиталног авиона са посадом МиГ-105. Син генералног конструктора конструкторског бироа „МиГ“ Артјома Микојана, конструктор авиона Ованес Микојан је рекао да су Американци након распада СССР купили, а можда и украли, нацрте за МиГ-105 и искористили их за конструкцију X-37B.
Занимљиво је да су експериментални совјетски беспилотни авиони на ракетни погон БОР-4, који су конструисани у оквиру пројекта „Спирала“, помогли у развоју система за лансирање америчких летилица са посадом ХЛ-20, који је представљао основу за конструисање свемирског брода за вишекратну употребу „Дрим чејсер“ од стране САД.
Издање „Денвер пост“ је с тим у вези писало да је ова прича налик „шпијунском роману“, јер су фотографије БОР-4 добијене као резултат шпијунаже ЦИА-е.
Пробој у астронаутици
Када је реч о ракетној и свемирској техници у Кини, она се, без сумње, развијала под огромним утицајем совјетског искуства. До почетка 1960-их година овој земљи су испоручивани ракетни комплекси и технологије, а кинески стручњаци су пролазили обуку у СССР за конструисање и одржавање ракета. Техничка документација за производњу неколико ракетних система из 1950-их година предата је Кини.
Управо на совјетским достигнућима у пољу астронаутике одрасле су прве генерације стручњака за ракетну технику и конструктора свемирске технике. Наравно, током кинеске Културне револуције, у периоду од 1960. до 1970. године, снажне научне и технолошке везе са СССР биле су потпуно уништене, али је у периоду од 1980. до 1990. године Кина обновила пријем информација у технолошки важним областима. Почела је да се развија војно-техничка сарадња, извршен је законски пренос војних технологија и технологија двоструке намене, спроводило се копирање узорака совјетске и руске војне технике.
Крајем 1980-их година, Кина је почела да ради на неколико пројеката свемирских летилица које се враћају на Земљу „попут авиона“. Али тада за њихову реализацију није постојала ни технолошка основа, ни довољно финансијских средстава, ни вероватно циљева и задатака који би оправдали огромне трошкове.
Међутим, током последњих 20 година Кина је направила огроман скок у развоју астронаутике: 2003. године је била трећа у свету земља која је лансирала човека у свемир, 2007. године поново трећа у свету је пресрела и уништила свемирски сателит, у периоду 2007-2014. године лансирала је аутоматске станице за проучавање Месеца и обезбедила слетање сопственог лунохода на површину природног сателита Земље. Кина је 2011. године самостално лансирала у орбиту прву дуготрајну орбиталну станицу, где су астронаути први пут летели 2012. године.
Коначно, Кина је 2018. године постала број 1 на свету по броју лансирања у свемир, претекавши тиме све учеснике у свемирској трци, укључујући САД, Русију и ЕУ.
Нуклеарни удар из свемира или проналазак минерала
Упркос изузетно оскудним подацима у слободном оптицају, сврху летилице сличне оној коју је Кина лансирала није тешко одредити, барем приближно.
- Борба против сателита: проучавање свемирских летилица и, у будућности, њихово уништавање. У делу за корисни терет таквог „мини шатла“ може бити смештено, на пример, неколико ракета за самонавођење или, рецимо, специјални артиљеријски лансер. У дугорочној перспективи, то би могао бити и ласерски систем.
- Са ниске Земљине орбите могу се прилично ефикасно напасти циљеви на површини планете. Такав удар могу да задају хиперсоничне вођене ракете, које могу бити неприметне за постојеће системе противракетне одбране. Наравно, понашање и путање лета таквих свемирских шатлова су познати, али вероватноћа неочекиваног нуклеарног удара из свемира и даље је превише озбиљна. Било како било, такав сценарио узимају у обзир обавештајне службе свих водећих светских сила а у наше време вероватно је немогуће задржати такве припреме у потпуној тајности.
- Наравно, овакав „мини шатл“ може да обавља и обавештајне функције. За научнике може да надгледа површину земље како би проучавали природу и тражили минерале. За војску може да добија оперативне информације о инфраструктури потенцијалног непријатеља, о кретањима војних јединица или о другим догађајима, на пример, тестирањима ракетних система на полигонима. Могућности савременог свемирског извиђања у овом смислу су невероватне: чак и на комерцијалним фотографијама на Гуглу може се одредити тип војне технике, а посебна опрема омогућава да се анализира топлотно зрачење и повеже слика са подацима радио пресретача и другим информацијама.
- Уређај може сервисирати друге сателите, на пример, може заменити извор напајања или обавити једноставне поправке. Управо је овај задатак својевремено додељиван великим „шатловима“. Извођењем таквих поправки продужиће се животни век свемирских сателита и можда ће оне бити разумне у економском смислу.
- Пре или касније, човечанство ће почети да решава проблем свемирског отпада. Сада у свемиру лете десетине хиљада остатака ракета-носача које су лансирале у орбиту сателите, стотине сателита који су одслужили своје, фрагменти оштећених и уништених свемирских летилица. Тешко је рећи колико је сакупљање свемирског отпада финансијски оправдано, али претпостављам да ће кад-тад овај задатак бити постављен астронаутици, а бесплатни „мини шатлови“ би могли да постану један од начина да се он реши.
Хиперсонични авион-носач са „шатлом“ на „леђима“
Прва верзија кинеског беспилотног „мини шатла“, попут његовог могућег америчког колеге, није у потпуности свемирски комплекс за вишекратну употребу. Приликом његовог лансирања, користи се конвенционална ракета-носач, а само је свемирски уређај који слеће на Земљу као обичан авион намењен за поновну употребу. Али у будућности ће читав ракетно-космички комплекс бити намењен за вишекратну употребу.
Већ дуже време у разним изворима су приказане могуће фотографије будућег пројекта који, по мом мишљењу, веома подсећа на совјетску „Спиралу“ у њеној коначној нереализованој верзији: први ниво свемирског апарата је хиперсонични авион-носач, на чијим „леђима“ се налази „шатл“.
Такав систем има бројне предности: може се лансирати са готово било ког аеродрома, орбита лета такве летилице може бити било која.
Питање је колико брзо ће Кина „припојити“ свој „шатл“ таквом авиону носачу? Мислим да ако се сада уложе сви напори и ресурси у то, посао ће бити завршен за десет година, али уз огромну цену. Тешко да се Кини тако жури. Било како било, ми смо сведоци почетка нове фазе у развоју космонаутике у Кини. А можда су неку улогу у томе одиграла достигнућа совјетске науке.
Прочитајте још:
