Најновији случај покушаја забране апликације Тик-Ток у Америци, који се завршио тако што ће америчке компаније са 20 одсто акција, практично преузети управљање тим огранком кинеске компаније у САД, још један је пример агресије Америке која је једну војску заменила другом. У економском рату са свима у којима види препреке за остваривање својих интереса САД не бирају средства.
Амерички стејт департмент има чак и листу страних појединаца и компанија које, по њиховом виђењу, представљају претњу по националну безбедност.
Тако се кинески технолошки гигант Хуавеј прошлог месеца суочио са несташицом чипова за процесоре паметних телефона због америчких санкција. Бела кућа је у мају забранила добављачима широм света да користе америчку технологију у производњи компонената за Хуавеј.
После неуспелог „пријатељјског“ убеђивања од стране америчког државног секретара Мајка Помпеа да европски савезници одустану од Северног тока 2, због чега је више пута био у европској мисији, прешло се на мање суптилне методе. Запрећено је санкцијама свим компанијама које раде на том пројекту, али се и ту нашло решење за наставак градње.
Немачка је средином августа чак запретила подношем тужби јер је најаву санкција САД назвала претњом суверенитету Немачке. Али право да брани националне интересе, као у случају листе Стејт департмента, изгледа има само Америка. Само који дан пошто је Немачка запретила тужбом десио се случај Наваљни, наводно тровање тог руског опозиционара новичоком које је констатовано у немачкој болници. Месец дана касније немачки министар спољних послова је рекао да се не искључује могућност обустављања изградње гасовода због инцидента са Наваљним. У случају Наваљни све је било чудно осим једне ствари – коме иде у прилог обустављање радова на Северном току 2.
Агресиван економски рат уместо војног
У рату, па макар био и економски се више, очиглено, не бирају средства. Од пријатељског убеђивања до претњи, санкција, уцена, чак и најближих савезника, па и бруталности, различит је арсенал оруђа које треба да послужи сврси. Да ли је, међутим, та борба са ударцима испод појаса знак моћи, или слабости када вам ништа друго не преостаје?
„Глобална политика је до сада вођена америчким и интересима земаља које су биле око Америке кроз разне асоцијације, од трговинских до НАТО-а. Ситуација се, међутим, битно променила чињеницом да је Кина већ неколико година по БДП-у обрачунатом по куповним могућностима далеко изнад америчког, а то је меродавније него БДП опште државе“, каже Бушатлија за Спутњик.
Он објашњава да то мерило, указује на то да је кинеска економија далеко развијенија него што је то америчка, што се види по чињеници да су Кинези највећи произвођачи било чега. Американци, пак, своју економију заснивају на чињеници да 60 одсто профита остварују из финансијског тржишта, а свега неких 25 одсто, евентуално 27 одсто, из производње размењивих добара, напомиње наш саговорник.
Притисци скромних резултата
Бушатлија сматра да је Америка у ситуацији да ће морати да се бори за своју позицију, а пошто су ратови постали сувише скупа „забава“ са озбиљном последицом јер у њима Американци гину, прешло се на економнске ратове. Та америчка политика економске агресије може да потраје годинама, па и да постигне неки од циљева, каже он, али ће, како сматра, временом то моћи све мање због чињенице да учешће долара у светској трговини пада.
Долар који је био апслутни монополиста у трговини нафтом и оружјем то више није, напомиње наш саговорник, истичући да сада велики произвођачи оружја као што су Руси, имају сасвим нове генерације наоружања и они све више своје наоружање продају за националне валуте а не за долар.
„Чак и најближи амерички сарадници, каква је Индија, пристају на такве аранжмане. Чињеница је да Кинези од Саудијске Арабије нафту купују за своје јуане, а не за доларе, као раније, што указује на то да долар губи своје упориште као апсолутни монополиста светског тржишта“, илустровао је примерима Бушатлија.
Утолико ће, како објашњава, Американци све теже спроводити своје санкције. Ви можете некога уцењивати санкцијама уколико он зависи од вашег новца. Али ако то није случај, као када су у питању Кина, Русија, Индија, онда не можете озбиљно да их притискате.
Саговорник Спутњика подсећа на америчке санкције према Кини које су креиране због потребе да се смањи трговински дефицит са том земљом. Од момента када су први пут уведене Америка, међутим, има све већи дефицит.
„Економске санкције које су 2014. године увели Русији због Крима су довеле до тога да је у следећих неколико година Русија постала највећи извозник пшенице, а 200 године пре тога то је била Америка“, истиче Бушатлија закључивши да у тој борби против Русије и Кине чије су економије озваничили као највећу претњу Америци, нису постигли озбиљан циљ.
Он, при том, напомиње да Америка све теже и теже може да контролише чак и своје најближе сараднике, као што је Немачка, преко којих би да притиска своју конкуренцију штитећи сопствене интересе.
Европа највећа жртва америчке амбиције
Јасно је да они више неће, без поговора, послушати сваку америчку сугетсију. Вашингтон није успео да увери Немце да не улазе у посао са Кинезима. Тако је пре месец дана немачка влада одлучила да неће искључити компанију Хуавеј као добављача опреме за 5Г мрежу, исто као што се већ дуго опире притисцима да обустави градњу Северног тока2.
„Европа може бити највећа жртва таквог економског понашања Америке. Ако Европа стварно не постане унија 500 милиона становника који су знатан простор који може да мотивише и једну кинеску економију да обрати пажњу на њу, ако онемогућите европску економију вршећи притисак на њу да не увози телекомунуикациону технологију из Кине, или гас из Русије, ви практично њих онемогућавате да се нормално развијају“, истиче Бушатлија.
Он зато сматра да ће Европа имати врло тешке проблеме у будућности све до момента док се не еманципује од Америке која ће и даље бити економска велесила, али неће бити прва и једина, као што у војном смислу више не може бити светски полоцајац.
Бушатлија напомиње да је у изборној години каква је ова у Америци било и пренаглашених економских потеза за унутрашњу употребу, да би се показала сила према конкуренцији, а да је мање важно било да ли ће то дати резултат. Оно што је, међутим, по оцени овог економског конуслтанта, недвомислено јасно, уз све америчке притиске, уцене, санкције, забране, трговинске ратове, стаје у кратку констатцију:
„Далеки исток је будућност светске економије. То се види и по томе што чак и пандемија ковида 19 није имала толико тешке последице у тим земљама у односу на остале, нарочито Европу и Америку“.
