Према његовим речима, историја сукоба две државе око Нагорно-Карабаха је веома далека и дубока, датира још од краја Првог светског рата и везана је за нерешене територијалне односе.
Историја сукоба
„Сукоб је почео још 1917. године, када Карабах, након пада Руског царства, постаје део Закавкаске демократске федеративне републике, односно када су три нације на Кавказу, Јермени, Азери и Грузини, раније под владавином Руса, прогласили своју независност. Потом, 1918. године долази до низа кратких ратова између Јерменије и Азербејџана (Јерменско-азербејџански рат) у вези са неколико региона — Нахчивана, Зангезура и Нагорно-Карабаха, јер су се две стране спориле око тога где ће бити границе ове три провинције. Управо су се у Нагорно-Карабаху, где је Скупштина прогласила самоуправу и створила Национални савет и Владу, и одвијали кључни сукоби. Касније је пак дошло до уласка османских трупа и тада је однос између Јерменије и Турске (Азербејџанци су народ туркијског порекла) до те мере нарушен, да је тешко очекивати да на било који начин може бити поправљен. Ту и лежи нетрпељивост између Јермена и Турака“, објашњава Стојадиновић.
Година 1920, додаје наш саговорник, на неки начин је била кључна, када долази до завршетка сукоба између Јерменије и Азербејџана. Совјетски Савез и бољшевици су, каже, прихватили поделу којом Зангезур пада под контролу Јерменије, а провинције Нахчинаван и Нагорно-Карабах се стављају под контролу Азербејџана.
„Аутономна област Нагорно-Карабах постала је део Азербејџана у СССР-у 1923. године. Међутим, тај сукоб никада, суштински, није престао. Наиме, иако је Јерменија званично прихватила јурисдикцију Азербејџана над Карабахом, повремено је ипак долазило до герилских борби, а Јермени никада нису прихватили надлежност Азербејџана над Карабахом. Ту и лежи највећи камен спотицања код успостављања дијалога и сарадње између ове две земље, које никада нису у потпуности успоставиле пуне дипломатске односе, управо из немогућности да превладају сукоб који датира из 1918. године“, указује Стојадиновић.
Ни улазак Јерменије и Азербејџана у састав Совјетског Савеза није успео да реши овај конфликт и међусобну верску и етничку нетрпељивост. То се, напомиње наш саговорник, видело и када је Азербејџан прогласио независност и када се опет покренуло питање коме припада који део територије.
У августу 1987. године карабашки Јермени послали су Москви петицију за унију са Јерменијом са десетинама хиљада потписа. Москва је одбила захтеве Јермена и 22. фебруара 1988. године дошло је до првог директног сукоба у којем су страдала два Азербејџанца и 50 јерменских сељака.
Поред 1988. године, Миша Стојадиновић наводи и друге историјске периоде кључне за рат који се води за ову територију на јужном Кавказу.
Правог мира никада није ни било
„Значајне су и 1991. година, када је Нагорно-Карабах прогласио независност и када су се за ову територију водиле најжешће борбе још од Првог светског рата, у којима је изгинуло више од 30 хиљада људи. У мају 1994. године је окончан сукоб и уз велико посредовање Русије наступило доба мира на овом простору. Ипак, на овој територији ни у једном тренутку није наступио мир у свом суштинском облику. Нагорно-Карабах је једно од кључних жаришта сталних сукоба који се веома често назива термином ’замрзнути‘ конфликт“, напомиње Стојадиновић.
Он подсећа да су 2016. године обновљени сукоби у Нагорно-Карабаху. Иако су они тада, чинило се, решени, данас је ситуација таква да је отворено проглашено ратно стање.
Највећа специфичност овог сукоба је, примећује Стојадиновић, да ни у једном историјском тренутку није било сагласности између Јерменије и Азербејџана око тога шта се у датом тренутку дешава на том простору.
„Тако имамо ситуацију да у исто време званичници и једне и друге стране дају тотално противуречне изјаве о стању на терену, попут тога ко је први започео ватру, ко је крив, због чега ко има право на територију и тако даље. Оно што је сасвим сигурно, јесте да се ни Јерменија ни Азербејџан неће тако лако повући са ове територије која је не само осетљива, већ је и геостратешки веома важна“, закључује др Миша Стојадиновић и подсећа да Нагорно-Карабах још није признат од стране ниједне међународне организације.
Подсетимо, територија модерног Нагорно-Карабаха првобитно је била насељена кавкаским аутохтоним племенима. У II веку пре нове ере ову територију је анектирала Краљевина Јерменија и она је била у њеном саставу до краја IV века. Крајем IV века ова област је прикључена Персији, а од средине VII до краја IX века је била под арапском влашћу. У 17. веку је на подручју данашњег Нагорно-Карабаха постојало пет јерменских кнежевина, које су представљале последњи вид јерменске државности. Године 1813. ова област је припојена Руском царству.
