Вера у себе највећи успех
„Велики успех је поверовати сам себи. Без теоретисања, пробали смо и писање и снимање и на крају успели. Имао сам подршку родитеља да годинама учим, подршку екипе филма да, ако треба, и оманемо у снимању. Срећом, то се није десило и о томе говоре и ова признања. Свима нам се на крају филм допао“, каже Ђорђевић за Спутњик.
Поред многих фестивалских награда које је до сад освојио ( Гранд при ФАФ, награде на фестивалима у Мотовуну и Кијеву, Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој бањи ), филм „Мој јутањи смех“ уписао је у „биографију“ и један од најдужих аплауза које Фестивал ауторског филма памти.
Публика ФАФ-а поздравила је његову непретенциозност, скромност, уверљивост. Ђорђевићев филм бави се изгубљеном генерацијом у процепу између онога шта треба и шта може, испитујући границе младих људи осуђених на бесомучно понављање историје. Спас који покушавају да пронађу налази се у малим победама.
„Овај филм прављен је по људима. Желео сам да будем проводник онога што видим и осећам. И да покажем љубав према ликовима и одлукама које доносе“, открива редитељ.
Он додаје да је идеја за филм настала спонтано, а слична је била и његова реализација. По професији редитељ, Ђорђевић се ставио и у улогу сценаристе.
„Када сам првих снимајућих дана чуо глумце како изговарају реплике, звучало је добро и уверило ме да треба да наставим да пишем, да верујем свом инстинкту“.
Поштујући исти тај инстинкт, после 10 дана зауставио је снимање на годину дана. Од првобитне замисли филм „Мој јутарњи смех“ задржао је само једну сцену, на којој је Ђорђевић и дипломирао.
„Пре се филм звао другачије, имао је другачије ликове, али сам тај подухват напустио јер сам веровао да је неуспешан. Већ на снимању смо знали да то није било добро, толико да ни измонтирани материјал нисмо могли да гледамо. Паузу сам искористио да схватим шта није било у реду“, искрен је Ђорђевић који истиче да је имао велику привилегију да лута и тражи свој филм.
Бајка направљена према људима
Основу екипе поред сценаристе и редитеља Ђорђевића чине сниматељ Стефан Милосављевић и главни глумци Филип Ђурић и Ивана Вуковић. Ова другарска екипа заједно је промишљала причу о баналности живота, отуђености, о лењости иза које се крије недостатак амбиције.
„Све те теме су нас опседале. Сви кажемо да трагамо за срећом, макар и малом, али већ је направљено хиљаду филмова на ту тему. Наш филм пратио је наш осећај за људе и тако постао наша мала бајка. Пробали смо да направимо причу са што истинитијим приказом породичних односа, а опет смо покушали да креирамо сцене који бисмо ми волели да гледамо. Аутентичност смо црпли из живота и уз помоћ таквих, аутентичних сцена направили смо оригиналну атмосферу Крагујевца“, објашњава Ђорђевић.
Много више од атмосфере, „Мој јутарњи смех“ ставља хумор у први план и показује да колико год је живот тежак, он може бити и позитиван.
„То је хуман, леп филм који гледа даље од историје, од града, од генерације. Он показује да, успркос свему, међу људима може да се деси нежност“, закључује Ђорђевић.
