Књига посвећена једном од најзначајнијих локалитета у Србији, монографија „Виминациум урбс ет цастра легионис“ коју је приредио директор Археолошког института у Београду и археолошког пројекта Виманацијум Миомир Кораћ, представљена је у Српској академији наука и уметности.
Наслеђе које ће неко иза нас открити
„Пишући о старим истраживачима и савременим истраживањима, покушао сам да све што радим са својим тимом пренесем и сачувам оно што ће неко иза нас открити“ – рекао је др Миомир Кораћ на промоцији књиге, поделивши са присутнима и један свој давни сан.
„Када сам био мали, хтео сам да будем невидљив. Без неког посебног разлога, можда задојен бајкама, од индонежанских до „Баш челика“ и „Чардака ни на небу ни на земљи“. Та жеља је временом ишчилела и одједном се појавила у зрелим годинама када сам оформио интердисциплинарни тим у коме су геофизичари почели да истражују својим методама оно што ми археолози нисмо могли да видимо. Тада сам дошао и до једне Хегелове мисли: Сазнајно значи учинити невидљиво видљивим. Ја сам тада био срећан. Нисам постао невидљив, него сам ту невидљивост учинио, уз помоћ савремених метода и својих сарадника, видљивом“, рекао је Миомир Кораћ на промоцији монографије. Он је истакао да Виминацијум има „једну метафизичкиу димензију коју не успева са својим тимом да дохвати“.
„Ми имамо задатак који није нимало лак - да објаснимо тај антички град испод земље и да све истражено, иако је то свега пет процената и мање, изнесемо пред јавност. То подразумева износити научне истине, које можда нису исправне. Наука има ту лепоту да вас уздигне, али понекад вас и тресне о земљу“, објаснио је Кораћ.
За двадесет година пређен дуг пут
Оно што им је остала непознаница претходних 20 година јесте зашто је Виминацијум, за разлику од свих других локалитета, остао ненасељен савременим конгломерацијама.
„Нема више Лондинијума, изнад њега је Лондон. Нема Сирмијума, Сремска Митровица је горе. Нема Сингидунума, Београд је горе. Сва та места, стотинак њих, су под савременим градовима, а једино Виманацијум није насељен. Нама се понекад, уз чашу вина, увече чини да је Виминацијум временска капсула направљена и остављена ту за неко време. Пошто ће то време тек доћи, а ми смо практичари и слуге, изградили смо велики депо и у њега – тренутно је полупразан - стављамо све што не разумемо, јер ће разумети они који ће доћи“, истакао је Кораћ.
Он је додао да је, пишући о старим истраживачима, савременим истраживањима и примењеним методама, презентацији и промоцији Виминацијума, покушао да „све што ради са својим тимом пренесе и сачува као оно што ће неко иза њих открити“.
„За двадесетак година прошли смо огроман пут. Истражили смо 14.500 гробова. Направили смо археолошки парк за шест година, изградили смо научно-истраживачки центар који је произашао из вишедеценијског бивствовања археолога код сељака где смо били смештени. Књига има мисију да урађено пренесе да се не изгуби до тренутка када дође онај који ће открити оно што се чека“, нагласио је Кораћ.
Вредност и значај монографије коју је приредио Миомир Кораћ истакли су и директорка Народног музеја у Београду Бојана Борић Брешковић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду Мирослав Вујовић, као и министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић похваливши Кораћев допринос и залагање у оквиру археолошког пројекта Виминацијум.
На 675 страна 368 фотографија
Борић Брешковић је рекла да је „Виминациум урбс ет цастра легионис“ изузетна монографија која је сабрала сва знања о једном од најзначајнијих археолошких локалитета у Србији.
„Монографија је изузетно обимна - 675 страна, са 368 изванредених фотографија које нам дају могућност да доживимо Виминацијум. У овој мултидисциплинарној презентацији главног града Горње Мезије, после уводних излагања о историјским изворима у којима се Виминацијум помиње, аутор скреће пажњу на историју истраживања Виминацијума, посебно истичући допринос пионира и великана наше археологије Михајла Валтровића и Милоја Васића", рекла је Борић Брешковић која је за ову прилику изабрала специјално дизајнирану заштитну маску против вируса ковид на којој је испринтан део из дневника Михајла Валтровића.
Она је подсетила да су Валтровић и Васић крајем 19. и почетком 20. века предузели прва истраживања Виминацијума, а Кораћ је посебну пажњу посветио и залагању и доприносу Љубице Зотовић која је седамдесетих година прошлог века руководила истраживањима Виминацијума.
„Виминацијум је први локалитет у Србији на ком је, захваљујући Мишку Кораћу, примењена најсавременија методологија и мултудисциплинарни приступ археолошким истраживањима. Тако је било могуће одредити прецизне димензије и позиције непокретних археолошких споменика. Сви новоистражени локалитети су представљени у овој монографији, са јасним, концизним описима и одличним фотографијама. Посебна пажња је посвећена зидном сликарству, хришћанског и паганског карактера, гробница, које је аутор студиозно обрадио, истичући њихово важно место у сликарској уметности касне антике. Представљен је и богат репертоар покретног археолошког материјала, накит, керамика, новац, саркофази, камена пластика“, рекла је Бојана Борић Брешковић.
Директорка Народног музеја је посебну пажњу скренула на нумизматичке налазе.
Ковница новца из трећег века
„Ковница у Виминацијуму је отворена средином трећег века и за нас је изузетно драгоцена, јер је то једина римска ковница у Србији отворена у то доба. Производила је и царски и провинцијални новац, антинијане и бронзани новац који је кренуо са Гордијаном трећим 239. године. Радила је 16 година и у том турбулентном периоду за римску историју, променило се много владара који су управо новац ковали у овој ковници. Римска империја није могла да обскрби монетарно све своје територије тако да је била дужна да у упоришним тачкама обезбеди снабдевање војске и околног становништва новцем. Ја бих била бескрајно срећна када би господин Кораћ открио примерак „пакацијана“. Пакацијан је покушао да узурпира власт у Римском царству и ковао је свој државни новац у Виминацијуму. Када Мишко открије „пакацијана“, завршили смо посао“, истакла је Борић Брешковић.
Ванредни професор Филозофског факултета у Београду Мирослав Вујовић напоменуо је да је „Виминациум урбс ет цастра легионис“ још једна у низу монографија Миомира Кораћа, препознатљивих по стилу, волуминозности и барокном богатству илистрација.
„Ово је књига тешка 16,5 римских либри (5,7 килограма). Колега Кораћ и графички уредник Војислав Филиповић успели су да обезбеде посебно место књизи, на полицама библиотека и домова, јер она не може да се чита у аутобусу или на плажи“, рекао је Вујовић.
Виминацијум, неиспричана прича
Он је нагласио да монографија никако није завршна, свеобухватна књига о Виминацијуму, јер је он неиспричана прича.
„Мали проценат Виминацијума је истражен и у наредним деценијама и дуже Виминацијум као археолошки локалитет ће бити све интересантнији. Будући да се тек ушло у истраживање војног логора и римског града, цивилног насеља, оно што ћемо сазнавати биваће све интересантније“, сматра Вујовић.
Професор Филозофског факултета је истакао да је Кораћ у монографији предочио, кроз прошлост, садашњост и будућност, резултате истраживања Виминацијума, локалитета на коме је личним залагањем, применом савремених сложених метода, од геофизике до 3Д модулације, направио „велику школу“.
„У првом делу књиге Кораћ је обратио посебну пажњу на истраживаче Виминацијума, на људе који су у протеклих 138 година истраживали тај археолошки локалитет. Други део књиге посвећен је истраживањима последњих неколико деценија којима је руководио Кораћ. Ту су приказани објекти попут амфитеатра, аквадукта случајно откривеног па детаљно истраженог и конзервираног, преко капија, бедема и свега онога што се данас може видети у Виминацијуму. Из тога ступамо у наредни важан сегмент, а то је презентација која је ставила Виминацијум у жижу домаће и светске јавности“, рекао је Вујовић и подсетио да је Кораћ са својим тимом много допринео слави овог локалитета:
„Облачили су римске тоге, стављали римске оклопе и шлемове и приказивали Виминацијум на међународним сајмовима туризма што му је обезбедило видљивост“.
