Он је навео да би отуда стављање ван снаге наведеног закона у целости, било нецелисходно и непотребно, па и могло бити протумачено као један вид реваншизма, осветољубља или чак голог ината према ранијој власти, што никако не би требао бити случај ни од стране политике, а камоли правне струке као неког ко непосредно учествује у доношењу правних аката, како општих, тако и појединачних.
Марковић је на друштвеној мрежи Фејсбук написао да су се последњих неколико дана, чула различита мишљења о томе какав треба да буде даљи статус актуелног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, почев од питања да ли га треба ставити ван снаге у целости путем аброгације (,,abrogatio legis“), затим да ли таква његова судбина треба да буде услов конституисања нове Владе Црне Горе, као и да ли пре доношења новог закона црква треба да закључи уговор са државом.
Навео је да без икакве сумње сва мишљења поводом ових питања представљају добронамерне и легитимне ставове појединаца или група.
Он је међутим навео да треба имати у виду да правни живот у сваком друштву и по целокупне друштвене односе, по правилу треба да се одвија са што мање ,,болних резова“, уз што више опреза и суптилности од стране чинилаца власти према становништву.
Додао је да је тачно да је сада важећи закон у једном, и то значајном делу, на један крајње неуставан и противно системским законима начин задирао у имовинско-правне односе између државе и цркве, као и погрешно и противуречно циљу какав треба да има, предвидео институт регистрације и евиденције (формално изједначене са регистрацијом) верских заједница, али је чињеница и то да се ради о мање од 50% од укупних одредби постојећег закона, што суштински и правно-технички представља више него довољан аргумент против укидања закона у целости, већ да се кроз његове измене и допуне, путем дерогације (,,derogatio legis“) избришу или правно коригују његове спорне одредбе.
На тај начин, како је навео, поједноставио би се и убрзао поступак елиминисања очигледно неуставних и дискриминаторских одредби тог закона, за разлику од поступка доношења новог, који би захтевао дуготрајну јавну расправу и учешће већег броја чинилаца, без објективних разлога и потребе.
Без обзира на уставну одвојеност верских заједница од државе, прописану одредбом чл.14. Устава Црне Горе, црква као субјект на који се наведени закон највише и односи, итекако има право и обавезу да о предњем води рачуна, тим пре што је и сама непосредни учесник и конституент друштвених односа и процеса у држави, навео је Марковић.
Притом, како је додао, било какво условљавање, па и састава нове владе претходним укидањем или изменама и допунама наведеног закона, не би било објективно могуће подвести под правну аргументацију, нити би тако нешто водило свом циљу, а то је да нови акт буде у потпуности усклађен са Уставом, осталим законима, фактицитету постојања традиционалних верских заједница, и међународним стандардима.
Тек након свођења наведеног закона на терен права, дакле у „мирне воде“, што ће се учинити његовим квалитетним изменама и допунама, треба ући у поступак преговора и закључења уговора између цркве и државе, не и пре тога, како се накнадно „као репови“ не би вукла отварала питања, која не би смела да буду спорна, а могла би да оптерећују тај процес, написао је Марковић.
Прочитајте још:
