Опуномоћени заступник Митрополије црногорско-приморске адвокат Далибор Каварић за Спутњик појашњава да је овдје ситуација кристално јасна, те да што се Цркве тиче ту нема суштинске разлике. Како додаје, оно што је сигурно јесте да ће уговорну страну опредијелити сама Црква, а не политичари, а што је у овом случају Српска православна црква – Патријаршија у Београду, која у Црној Гори дјелује преко својих надлежних епископија.
Црна Гора склапа уговор са патријархом или митрополитом
„Уговорна страна је СПЦ са сједиштем у Београду, чији је законски заступник патријарх српски господин Иринеј, а коју у Црној Гори представљају епархије црногорско-приморска, захумско-херцеговачка, будимљанско-никшићка и милешевска, а ове одговарајући митрополити и епископи, гдје се наводе њихова имена, презимена, матични бројеви и пибови ових епархија“.
„Јер, сходно члану 5 СПЦ, епархије односно епископије су правна лица у оквиру Цркве, али као правно лице које потписује уговор са неком државом може се појавити искључиво СПЦ коју на територији Црне Горе заступају епархије које сам навео, односно њихови митрополити и епископи са подацима о њима и о матичним бројевима епископија на територији Црне Горе“, додаје Каварић за Спутњик.
Уговор потписују епископи на основу одлуке Синода СПЦ
Наш саговорник ипак сугерише да се темељни Уговор са СПЦ треба обавезно потписати прије и невезано за повлачење или измјене закона о слободи вјероисповјести, те предвиђа да ће вјероватно као нпр. и у случају Хрватске, и у Црној Гори надлежни епископи заступати СПЦ приликом закључења тог Уговора, а све на основу одлуке Светог архијерејског синода СПЦ и специјалног овлашћења Синода које потписује партијарх, и у коме се они овлашћују да у име својих епископија и у име СПЦ потпишу уговор - у овом случају са државом Црном Гором.
„Црква је сама организована тако да је патријарх законски заступник цијеле Цркве и уједно и своје епархије – Митрополије београдско -карловачке. С тим што с обзиром да се ради о акту великог значаја који трајно опредјељује будућност Цркве у једној држави, такве уговоре потписује Црква као матица, односно СПЦ као правно лице и у њено име надлежне епископије са свим атрибутима које имају у тој држави“, појашњава Каварић.
Како прецизира овај адвокат, једино би се на тај начин испоштовали како канонско право и Устав СПЦ, тако и цивилни прописи, а прије свега Устав Црне Горе који у члану 14 прописује немијешање државе у црквена питања, али и немијешање Цркве у државна питања.
Темељни уговор не може потписати Епископски савјет
Наш саговорник међутим посебно наглашава и да темељни уговор са државом Црном Гором не може потписати ни Епископски савјет СПЦ у Црној Гори, за који прецизира да је у питању само оперативно тијело, али не и правно лице. Ово нарочито с тога што, како каже, има доста злонамјерних у Црној Гори који би жељели да Епископски савјет потенцијално схвате као некакав синод црногорске православне цркве који настаје из српске.
„Епископски савјет апсолутно нема никаква овлашћења за заступање СПЦ у Црној Гори јер он ни по уставу Цркве нити по прописима Црне Горе не представља правно лице. Дакле Епископски савјет као тијело нема надлежности и правни субјективитет, те стога нема надлежности за потписивање уговора, док сами епископи као законски заступници епископија апсолутно то могу чинити по овлашћењу Светог архијерејског синода“, каже Каварић.
Пре конституисања владе немогуће повући закон
Наш саговорник на крају указује и да је технички апсолутно немогућ захтјев појединих политичара да се инсистира од владе која није конституисана доношење било каквих одлука, па тако ни оних које се односе на стављање ван снаге закона о слободи вјероисповјести, или стављање предлога за измјену или допуну тог закона.
„Немогуће је тражити од владе која није конституисана у Скупштини Црне Горе доношење било каквих одлука. На првом мјесту је неопходно да се влада конституише у Скупштини и да почне да ради своја уставна и законска овлашћења, и да тек онда у одговарајућој процедури предложи стављање ван снаге закона о слободи вјероисповјести, доношење новог закона о слободи вјероисповјести, или предлог за измјене и допуне постојећег закона, а наравно све у договору и на основу консултација и размјене мишљења између представника Цркве и других вјерских заједница и представника Владе“, закључује Каварић.
