Агата Кристи је до данас остала непревазиђена у књижевном жанру којим је владала. Написала је више од 70 романа, који су по броју издања одмах иза Библије и Шекспирових дела. Према њеним књигама снимљено је више од 45 филмова, међу којима су и најновије екранизације британског редитеља и глумца Кенета Бране.
Злочини у спокојном малом свету
Ове године навршава се 130 година од рођења Агате Кристи, а тим поводом недавно је, први пут на српском језику, објављена и њена аутобиографија, подједнако сочна, занимљива и садржајна као и њени романи.
„Данашње читаоце у романима Агате Кристи осваја, пре свега, спокојан мали свет у којем се злочин посматра као страшно недело, које згражава и људе и природу. Ми данас живимо у много другачијем свету, где је мало шта препуштено машти, где се много иде на шок, крв, ужас, запрепашћење. Када откријемо Агату, наилазимо на стабилност, на поредак. Њене романе одликује комбинација једноставног приповедања, без китњастости и украса, и увида који су саграђени на најситнијим детаљима“, оцењује у разговору за Спутњик преводилац Татјана Бижић.
Писање као занат и разонода
Агата Кристи је писање посматрала као занат, за који је одвајала неколико сати у току дана. Имала је, како истиче преводилац Ненад Дропулић, сјајан приповедачки дар који је, највероватније, наследила од мајке.
„Њена мајка није имала готово никакво формално образовање, али је била даровита и маштовита жена. Причала је приче које је сама измишљала и које се никада нису понављале. Отац јој је био врло образован, у кућу им је долазио паметан свет. Агата је изузетно је добро свирала клавир, школовала је глас и размишљала о каријери оперске певачице. На крају је почела да пише само да би имала шта да ради“, наводи Ненад Дропулић и додаје да је Агата Кристи живела животом обичне жене, која, чак и када је стекла славу и богатство, није волела да се појављује у јавности.
Док је преводио њену аутобиографију, Дропулић је покушавао да нађе њене интервјуе, видео или аудио записе и открио да их има врло мало.
„Ретко када је говорила за јавност, само када је било неопходно, када је издавач замоли. Волела је да купује куће, да путује, волела је првог мужа док је није оставио, волела је другог мужа, волела је да пише, али се никада није сматрала звездом, у чему је део њеног шарма“, каже наш саговорник.
Тајна нестанка Агате Кристи
Један од разлога због којих није волела новинаре било је њихово велико интересовање за њен мистериозни нестанак 1926. године, након развода с првим мужем Арчибалдом Кристијем. Никада није говорила о том догађају, а прећутала га је и у својој аутобиографији.
Агата Кристи је нестала у децембру 1926. године, пошто јој је вољени супруг саопштио да је заљубљен у другу жену и затражио јој развод. Након свађе с мужем искрала се из куће и запутила у непознатом правцу. Полиција је прво пронашла њен напуштени аутомобил, а потом је утврдила да је славна списатељица одсела у једном хотелу, под именом Ненси Нил, девојке у коју је био заљубљен њен муж. Тада је тврдила да се не сећа ничега што јој се догодило током тих десетак дана. Лекари који су је прегледали утврдили су да има амнезију изазвану ударцем у главу.
Деценијама се спекулише о том мистериозном нестанку Агате Кристи – од тога да је реч о трику за боље продавање романа и освети мужу, преко тога да је доживела саобраћајну несрећу која је изазвала амнезију, до тога да су је отели ванземаљци.
„Ја имам маштовитију идеју, благо подозревам да је део који је прећутала везан за обавештајну службу. Била је у идеалној позицији - довољно позната, а не сувише славна. Њена путовања с другим мужем, археологом, била су фантастично пласирана, укључујући оно на територији Совјетског Савеза, где су полуилегално и боравили, и вратили се. Ипак је то Британско царство, не баца оно тек тако своје поданике, посебно када су интелигентни, довитљиви и маштовити као госпођа Кристи“, уверена је Татјана Бижић.
Иначе, краљица кримића је током Другог светског рата била под истрагом британске обавештајне службе МИ5, која је била забринута због детаља изнетих у њеном роману „Н или М“, у којем се појављује и извесни мајор Блечли, упућен у бројне тајне британских обавештајаца и њихов рад.
МИ5 је сумњао да је један њихов сарадник ненамерно открио превише детаља својој пријатељици, славној списатељици. Нико се, међутим, није усудио да директно испитује Агату Кристи, из страха да би она то могла да спомене у некој од својих књига. С њом је зато разговарао лично обавештајац који јој је био пријатељ, уз шољицу чаја.
Инспирација пронађена у „комшилуку“
Инспирацију за своје романе Агата Кристи је проналазила у стварном животу, из „комшилука“, с бројних путовања по свету, из штампе коју је страствено читала, али и у разноврсним областима које су јој биле блиске, попут фармације или археологије.
„Када прочитате њену аутобиографију, схватате да у њеним романима проналазите њене баке, мајку, брата, првог мужа, кћерку. Постоји неколико типова који се стално појављују. Млада, сналажљива девојка, из добре куће, без новца – то је Агата Кристи. Храбри ратни херој који не уме да се снађе у миру – то је њен рођени брат, као и њен први муж који се после рата некако није снашао, а касније се опоравио и направио чак и успешну пословну каријеру. Госпођица Марпл су њена мајка и баке – мудре старице које све знају и нико их не може преварити. Њен свет је био мали, то је свет њеног детињства, и она је у њему остала до краја живота“, наводи Ненад Дропулић.
Инспирација за детектива Херкула Поароа, најславнијег књижевног јунака Агате Кристи, биле су белгијске избеглице у Енглеској. Многи од њих су живели у Торкију, родном месту Агате Кристи.
„Пре годину или две је постојала теорија да је заиста постојао неки полицијски инспектор ког је она упознала као девојка, док је радила у болници. Друга теорија каже да је једноставно хтела да њен јунак буде необичан и да буде из земље која нема неки нарочити профил“, каже Ненад Дропулић.
Миљеница редитеља која није волела екранизације својих дела
Популаризацији дела Агате Кристи допринеле су и бројне екранизације. Огроман филмски опус укључује и седам адаптација њеног омиљеног романа „И не оста ниједан“, које су снимане широм света, под разним насловима. Иако је већина адаптација књига Агате Кристи рађена у британској и америчкој продукцији, постоје и бројни совјетски и индијски филмови рађени према њеним књигама.
Краљица кримића је била миљеница многих великих редитеља, али она сама никада није била потпуно задовољна филмовима који су снимани по њеним делима. Екранизације својих романа, уз ретке изузетке, сматрала је веома лошим. Због тога је познати холивудски редитељ Сидни Лумет, који је предложио списатељици да сними филм по роману „Убиство у Оријент експресу“ (1974), био одбијен. Пројекат је спасио члан британске краљевске породице, адмирал Луис Маунтбетен, који је ауторку убедио да повери екранизацију Лумету. У филму су играле све саме холивудске звезде: Лорин Бекол, Шон Конери, Ентони Перкинс, Ванеса Редгрејв, Алберт Фини (у улози Поароа).
И у филмској верзији „Убиства у Оријент експресу“ Кенета Бране из 2017. године играју неке од највећих холивудских звезда данашњице, као што су, поред самог Бране у улози Поароа, Мишел Фајфер, Џони Деп, Вилијем Дефо, Џуди Денч, Пенелопе Круз. Кенет Брана наставља тај тренд. У октобру се очекује премијера његове екранизације романа „Смрт на Нилу“.
Свесна да није савршена
Критичари су Агати Кристи највише замерали то што је повремено понављала заплете у својим романима. Често је, како напомиње Ненад Дропулић, користила замену идентитета на основу сличности, посебно међу сетрама, или другарицама.
„Амерички критичари су увек били мало оштрији према њој, као увозном артиклу. И она је сама то понекад говорила, знала је које су јој књиге слабије, које је заплете већ употребила, када је збрзала крај, или није заокружила неког јунака. Била је свесна да није савршена“, каже Ненад Дропулић.
Татјана Бижић, међутим, напомиње да се и не може очекивати да неко ко је написао више од седамдесет романа у сваком од њих оствари врхунски домет.
„Да се позовем на чувену Чеховљеву пушку, која, ако виси у првом чину, у последњем мора и да опали. У најбољим Агатиним делима готово да не постоји ниједан детаљ, ниједна реч која је случајна, све се уклапа и има своје место. Понегде, где је пропустила да повеже баш све кончиће, или је можда мало натегла неке ситуације, ипак све на крају врло лепо склизне, јер је она велики мајстор. Нико у њеним романима и не тражи врхунце књижевности, али ако нешто опстаје већ толико дуго и задржава место у врху свог жанра, сматрам да му ипак треба признати место у књижевности“, закључује Татјана Бижић.
