Комад „Ружни, прљави, зли“ Слободана Обрадовића, по мотивима истоименог филма Етореа Сколе из 1976. године, а у режији Ленке Удовички биће премијерно изведен 8. октобра у Београдском драмском позоришту.
Представа је завршена још у марту, али је планирану премијеру онемогућила епидемија.
„Ружни, прљави, зли“ после насилног и неочекиваног прекида
„Са великом смо се радошћу поново окупили након насилног и неочекиваног прекида у марту. Комплетна екипа се са огромним жаром, посвећеношћу и љубављу вратила овој представи. Та енергија је понела и мене“, рекла је редитељка Ленка Удовички на конференији за новинаре, додавши да овога пута због короне и обавезног карантина њен ауторски тим није могао да дође у Београд - композитор Најџел Озборн је у Енглеској, костимографкиња Бјанка Аџић Урсулов у Словенији, кореограф Сташа Зуровац у Аустрији.
Удовички је истакла да је најтеже било „рестартовати главу након седам месеци“ и вратити се „ономе што живимо, волимо и што је свима толико фалило“.
„Ова премијера је посебнија него да се десила у марту, јер знам колико је свима нама битно да креативност настави да живи, да позоришта раде упркос околностима, уз максималне мере опреза и уз свест да нам ипак ова ситуација са короном не уништи животе и уметност“, истакла је Удовички.
Рад на представи јој је, како је казала, била прилика да упозна нову генерацију младих талентованих глумаца.
„Ово је представа физичког театра, са много покрета, музике, која стварно захтева интензивнији рад него што је уобичајено. Није било лако. Много сам захтевала од целокупне екипе. Мислим да смо направили необичну представу, зачудну, духовиту, гротескну која ће кореспондирати са временом у коме живимо“, рекла је редитељка.
Анималне грабљивице са најнижим поривима
„Ружни, прљави, зли“ је црнохуморна прича о људима са маргине , о огромној породици која живи у претрпаној страћари, у нехигијенском насиљу на ободу Рима. Материјална немаштина увод је у емотивну, моралну беду, која укида све цивилизацијске етичке постулате и своди људе на пуку егзистенцију и инстикте налик чопору изгледанелих паса.
„Скола приказује врло сиромашан слој, али не романтично као што су чинили аутори пре њега како би изазвали неку врсту емпатије. Он их приказује као анималне грабљивице са најнижим поривима за сексом, храном, алкохолом“, истакао је у разговору за Спутњик хрватски глумац Озрен Грабарић који тумачи Ђаћинта Мацаделу, главу породице састављене од четири генерације која се углавном издржава крађама и проституцијом.
Грабарић подсећа да је Еторе Скола био због свог остварења мета критике лево орјентисаних политичара, који су га нападали због негативног приказа сиромашних људи.
„Он им је одговорио: ’То јесте тако, али то није критика тих људи, већ друштва које их је довело до тог нивоа да се тако понашају. Можда ми у сакоу можемо да мислимо како смо цивилизовани, а они не. Међутим, сви ми то имамо у себи’“, рекао је Грабарић и додао да филм и представа покрећу много питања.
Осврнуо се и на своје одушевљење филмовима Етореа Сколе које је гледао још током студија и сматра их ремек-делима.
„Оно што мени недостаје данас у кинематографији, а што имамо у Сколиним остварењима, јесте театар у филму. Ја сам одрастао на таквим филмовима. Питер Селерс је мој узор. Када сам као клинац гледао ’Инспектора Клузоа’, за мене је то био театар и тако сам заволео глуму“, рекао је Грабарић.
У математици смо тражили слободу
Грабарић је истакао и да му је ово једна од „компликованијих партитура које је радио“, јер је представа пуна малих детаља и „живи“ од покрета, кореографије.
„У тој математици наћи слободу је било врло занимљиво. Када смо Ленка и ја радили ’Шекспира у Кремљу’ Ива Штивичића, Лаврентије каже глумцу: ’Опрезно са том слободом. Слобода је занимљива ствар. Није добро када је има превише, није добро када је има премало. Најбоље је имати онолико колико ти треба’. И ова представа захтева техничку вештину и било нам је тешко да кроз ту технику пронађемо слободу. Али управо та техника, редитељски оквир, текст и дисциплина кореографије дају нам онолико слободе колико нам треба“, истакао је Грабарић.
У уметности увек се ради о томе да пронађеш своју слободу, сматра познати глумац.
„Чини ми се да понекад пребрзо радимо представе. Онда када правимо паузу тај материјал лежи у нама, таложи се и проналазимо нове просторе властите слободе и властитог израза унутар једног оквира. Мени је уметност повезана са слободом. Ако је слобода преширока глумац се губи, ако је преуска онда је он заробљен и не може се изразити као уметник. Мислим да су глумци подједнако аутори представе. Зато је позориште тако узбудљиво“, појаснио је Грабарић.
Почетак дивног пријатељства
Грабарић је признао и да се уплашио када га је Ленка позвала да у Београду игра главну улогу у позоришту.
„Како ће ме људи прихватити, како ћу играти у другом позоришту, другој средини у којој никада нисам живео, о свему томе сам размишљао, али било ми је битно да дођем, јер је за сваког уметника важно да промени простор где се осећа сигурним и заштићеним. Мислим да ми се то вишеструко вратило. Близу смо, делимо много тога заједничког, али мало су различити наши погледи на глуму, глумачки процес и на позориште. Мене узбуђује сусрет са људима који другачије размишљају и то ми је био изазов“, рекао је Грабарић који је раније радио са српским глумцима Борисом Исаковићем, Јасном Ђуричић, Анитом Манчић...
„Дивно су ме угостили у Београдском драмском позоришту и надам се да је ово само почетак једног дивног пријатељства“, нагласио је Грабарић.
У представи „Ружни, прљави, зли“ поред Озрена Грабарића, играју и Нађа Секулић, Наташа Марковић, Ивана Николић, Иван Заблаћански, Милан Зарић, Александар Јовановић, Јана Милосављевић, Ива Илинчић, Нина Јанковић, Александар Вучковић, Јово Максић, Вања Ненадић, Слађана Влајовић, Милена Јанчурић и Марко Гверо.
Прочитајте још:
