Најбољи одговор могао би да да једини Србин посланик у актуелном сазиву бечког парламента - Немања Дамњановић, члан Слободарске партије Аустрије (ФПОе).
„У Бечу живи велики, а можда и највећи број Срба у расејању. Они представљају најмногобројнију и најмоћнију групу досељеника у аустријској престоници. Због тога је од енормног значаја да велики број Срба који имају право гласа изађе на изборе. У Бечу треба да се чује њихов глас и њихово политичко размишљање, јер су Срби врло важан сегмент Беча“, каже он за Б92.нет.
Дамњановић, бивши фудбалер родом из Крагујевца, са 25 година решио да напусти Србију и оде у Беч.
Сада, као посланик у бечком парламенту, каже да би „грађани требало да искористе своје демократско право гласања и да изаберу своје политичке представнике, јер политика одлучује о будућности заједнице, друштва у коме живимо“.
На питање на шта је, као једини Србин посланик, у свом раду нарочито поносан одговара да је то „рад у области спорта, интеграције и културе“.
„Није лако бити у опозицији и остварити очекивана побољшања када вас политички противници блокирају. Ја никада нисам критиковао туђи рад, а да нисам навео решења, побољшања и промене на боље“, објашњава он.
Интензивна борба за „српске гласове“
Бечлије српског порекла, припадници српске заједнице, играју важну улогу у развоју главног града Аустрије, а најважније је да се већина Срба у Аустрији осећа интегрисано и да су ту пронашли нови дом, рекао је актуелни градоначелник Беча Михаел Лудвиг.
Владајућа Социјалдемократска партија Аустрије решила је да своју предизборну кампању ове године посвети управо Србима.
Како у тој странци посматрају Србе и зашто су решили да им се овога пута посебно обрате, говорила је генерална секретарка и шефица изборне кампање СПО Барбара Новак.
„У основи желимо да разговарамо са свим заједницама у Бечу јер су избори у Бечу питање политичког правца који се тичу свих Бечлијки и Бечлија у истој мери и важно је да сви учествују у том процесу. У случају српске заједнице, наравно, релевантна је и њена посебна величина. То је важан фактор, нема сумње у то“, каже она.
Новакова додаје да „имамо много кандидаткиња и кандидата српског порекла. А бриге Српкиња и Срба у Бечу схватамо врло озбиљно и нудимо решења“.
„СПО Беч, с друге стране, свесно себе доживљава као странку за све Бечлијке и Бечлије. И била бих срећна да нам се придружи још више Српкиња и Срба“, наглашава она и додаје да су они „једина права бечка партија“.
„Тачно знамо које су теме важне људима у овом граду. И нашу политику у потпуности усклађујемо са овим потребама и нудимо конкретна решења. На овај начин, Беч ће у будућности остати социјални и најпожељнији град за животна свету".
Највећи проблем Срба у Бечу данас – очувати идентитет
Срби у Бечу данас се труде да очувају свест о свом пореклу, а оно што им је важно је да им деца имају могућност образовања, да могу себи да омогуће становање и здравствену заштиту, каже за Б92.нет председник културно-уметничког друштва „Стеван Мокрањац“ из Беча Саша Божиновић.
„Трудимо се да на сваком кораку, као и да својој деци укажемо на своје порекло, а радимо и на очувању свог језика“, каже Божиновић и додаје да 80 одсто чланова тог удружења чине деца која су рођена у Аустирји.
„Генерално Срби у Бечу су добро интегрисани и веома су цењени радници код својих послодаваца. Сигурно да постоји и одређених проблема, али генерално на број Срба у Бечу то је занемарљиво“, напомиње он.
„Припадници Треће генерације Срба у Бечу постану Аустријанци“
Да је очување идентитета најважније питање сматра и историчар Чедомир Антић који оцењује да је важно да Срби у Бечу очувају свест о свом пореклу, али да је то тешко могуће.
„Србија нема а можда није ни у могућности да води трајну и довољно интензивну политику према дијаспори. Такође, са одређеним изузецима, у Беч данас одлази вишак радне снаге из Србије. Искуство показује да – уколико није реч о људима из западних крајева Републике Српске, који се враћају у своја места сваког викенда и тако у ствари нигде не живе трајно – припадници такве дијаспоре у трећој генерацији постану Аустријанци“, наводи он.
Наводи да би Србија могла да створи установе које се брину о дијаспори и временом омогући повољне понуде којима би инвестиције наших људи у Србији биле исплативије од друге уобичајене инвестиционе штедње.
„Друга шанса су ’циркуларне миграције‘: треба омогућити и учинити атрактивним боравак током дела школовања и каријере у Србији. Такође Србија, Српска и Црна Гора треба да постану привлачна места за живот наших пензионера из дијаспоре, посебно из Аустрије која је од Србије удаљена у просеку осам сати вожње или сат и по лета“, закључује Антић.
Антић напомиње да је српска дијаспора у Аустрији данас у сваком погледу другачија него пре 200 година када Срби нису имали своју државу, па су покушавали да је обнове.
Високи положаји Срба махом су били везани за напредовање у војној служби, па тако Антић наводи фелдмаршала Светозара Боројевића који је у време Првог светског рата један од најзначајнијих војсковођа и официра аустроугарске војске.
