Писати о Косову кроз хумор било би неукусно
„Моја књига није аутобиографска. Да сам писала о ономе што сам стварно доживела и видела на Косову, то никако не би могао да буде хумористички жанр, јер је све то тамо често било трагично, несхватљиво и грозно. Писати о таквој стварности кроз хумор било би неукусно и непоштено према људима који су ме инспирисали и постали ликови у књизи“, каже Бланка Чехова.
Ова чешка књижевница и правница провела је годину дана на Косову као члан међународне организације. Из тог искуства настао је роман „Тотал Балкан“, који је однедавно доступан и српским читаоцима.
У роману Чехова пише о доласку младе правнице на Косово, приступању мисији ОУН, за коју убрзо схвата да је машина за млевење карактера. Немоћна да много шта промени, напушта је после годину дана.
Књига „Тотал Балкан“ писана је у форми дневника. Колико је она аутобиографска?
— Није аутобиографска, иако форма дневника делује као препис стварности. Не може ни бити аутобиографска, јер сам желела да сачувам хумористички жанр. Постоји много књига које се тичу конфликта на Балкану. То су све тешке драме и мислим да нико не жели да чита још једну тужну причу. Желела сам да сачувам своје искуство и тражила сам начин да уклопим хумор у причу која не пружа много повода за смех. И сама волим да читам духовите књиге.
Косово, место где се дешава неправда
Радили сте у Европском суду за људска права у Стразбуру у који сте се, кажете, разочарали. Шта Вас је подстакло да након тог искуства одете на Косово?
— Имала сам осећај да се у том суду не посвећују свим срцем људским правима. Млади људи који ту раде, далеко су од стварних догађаја. Они раде са папирима, али од папира до случаја који често може бити гадан, велика је раздаљина. Почела сам да радим са 25 година, био је то мој први посао и велика очекивања. А онда сам одлучила да будем тамо где се дешава неправда, да будем близу људи. Размишљала сам, тамо ваљда не можеш само ходати на штиклама по ходницима, говорити о правима и не радити ништа. Отишла сам на Косово и разочарала се други пут. То разочарење ми је још теже пало, јер више нисам имала оправдање да сам далеко од свега.
Шта је за Вас било највеће разочарење?
— Не волим када човек не даје све од себе. Тамо су сви плаћени из јавног буџета, та мисија је и направљена тако да све функционише, да стварно помогнемо када смо већ ту и кад за то добијамо новац. Десетине милиона људи свакодневно ради и плаћа порез, од тога смо ми добро плаћени. Људи с разлогом упиру поглед у нас, а ми, за узврат, не дајемо све од себе. Чак и они који су дошли пуни идеала разочарали су се, а онда схватили да им је комотно да ту остану. И то од вас направи другачијег човека. Постане вам свеједно. Нажалост, много је било оних којима није било важно да ова организација функционише. Зато сам отишла.
Може ли се демократија научити
Демократизација, имплементација, мултиетничност су речи које Ваша јунакиња мора да користи пишући извештаје. Како изгледа примена тих термина у стварности?
— Нисам неколико година била на Косову. Не знам како је данас тамо. Свим тим појмовима ви морате дати значај својим радом. Било је пројеката који су успели, побољшали живот људи и рад локалних институција. Али су били ретки. Демократизовати значи научити институције да раде на демократски начин, научити људе да живе у демократској држави. Само је питање да ли се то може научити. У Чешкој смо годинама били под комунизмом и мислим да ће тек моја деца бити они који ће носити у себи демократске вредности.
Косовски „хардкор“ без струје и воде
Како је изгледала стварност Косова 2007. и 2008. године када сте боравили тамо? Које делове Косова сте обишли?
— Посетила сам Албанце на северу Косова и Србе на југу, ишла до Приштине, али не даље. Врло често није било струје и воде. Доживела сам, дакле, „хардкор Косово“, али то не бих назвала проблемом, више фолклором тамошњег живота. Што се тиче односа са људима, мени је тамо било дивно, склопила сам толико пријатељстава и са Албанцима и са Србима. Остала сам у контакту са тим породицама до данас.
Да ли се сусрет и загрљај Мехмеда и Љубише, при крају Ваше књиге, заиста догодио? Да ли је могућ такав сусрет Албанца и Србина?
— Могућ је, апсолутно. Нормални и поштени људи увек ће желети да се друже и да живе у пријатељству или бар да не праве себи проблеме. Већина људи на Косову које сам срела управо су такви. Неколико будала увек направи проблем. Некада привуку паметне људе на своју страну па се та ватра разгори. Исто је у целом свету. Нико не жели да живи у рату, у сталној напетости, проблемима.
Ваша јунакиња је често у недоумици, преиспитује идеале, да ли остати или отићи. Да ли после искуства на Косову још увек имате идеале?
— Искуство које сам доживела на Косову, чак и ако је понекад било грозно, није утицало на моје идеале. Такво искуство више филтрира ваша очекивања, одвоји она наивна и неоправдана, а идеал остаје. Моји идеали су нетакнути, посебно након што сам видела како људи тамо функционишу, да тамо није рат, као што сам очекивала. Бојала сам се пре одласка, због слике коју смо добијали из медија. Моја мајка се плашила да ме пусти на Косово, али стварност је потпуно другачија.
Мисија која подвезује крила
Зашто сте одбили позив да будете део нове мисије на Косову?
— Није ме занимало. Кад морате да радите у оквиру мандата, ограничени сте, једноставно су вам подвезана крила. Зато сам одлучила да радим свој пројекат који сам започела са основним школама и који је трајао још неколико година након што сам отишла. Тај пројекат ми је показао да са малом инвестицијом може да се направи нешто добро.
Када сте последњи пут били на Косову? Да ли сте пратили развој ситуације последњих 12 година?
— Пратила сам са стране, али последњи пут сам била пре седам година. Од када имам децу, нисам била у прилици да идем. Желим да посетим људе који се радују да ову књигу имају у својим рукама, да им је лично поклоним.
Да ли се променила атмосфера на Косову у односу на 2008. годину?
— Нисам приметила неку огромну разлику. Осетила сам лагану напетост у појединим деловима Косова. И стагнацију, која је у суштини промена на лоше. Доста се тога изградило, има различитих подстицајних програма, али нисам сигурна да је то заправо боље.
Балкан данас?
— Волим Балкан. Он је мени у срцу. Неки су ми рекли да сам вероватно била Балканац у бившем животу, јер неке ствари добро схватам.
Прочитајте још:
