О „плавим шлемовима“ пре свега треба да се договоре Азербејџан и Јерменија. Прес-секретар руског председника Дмитриј Песков је истакао је: „Свако распоређивање било каквих мировњака, посматрача, ма ко то био, могуће је само уз сагласност обе стране“. И додао је: „До сада нисмо чули одговор на ово“.
Нема озбиљних помака
Дан раније, 14. октобра, председник Азербејџана Илхам Алијев у интервјуу за турски ТВ канал Haber Turk рекао је следеће: „Ако једна од страна стави вето, то ће бити немогуће. Друга ствар је да сви треба да схвате да се ради о сувереној азербејџанској територији. Без наше сагласности нико не може никога послати. То је кршење међународног права“.
Азербејџански лидер је подсетио да је увођење посматрача предвиђено основним принципима мирног решавања. „Али ово је последња тачка. Питање је још увек у фази преговора, тако да озбиљних помака нема“, прецизирао је Алијев.
Он сматра да је неопходно укључити Турску у преговоре и сумња у ефикасност такозване Минске групе ОЕБС-а која се бави сукобом у Карабаху од 1992. године. Њени копредседавајући су Русија, Француска и САД, а чланови су, осим Јерменије и Азербејџана, Белорусија, Немачка, Италија, Шведска, Финска и Турска.
„У овој групи постоје земље које немају приступ региону, нити било какав утицај“, објаснио је Алијев. „Ако желимо решење сукоба, потребне су нам државе које могу да допринесу стварном помирењу. Наравно, у обој улози видимо и Турску“.
Премијер Јерменије Никол Пашињан је истакао да треба размотрити опцију са руским мировњацима. „Али о таквим питањима треба разговарати у ширем контексту, у оквиру Минске групе ОЕБС-а“, саопштио је јерменски лидер за канал „Ал Џазира“.
Генерални секретар Организације Уговора о колективној безбедности Станислав Зас обавестио је да је стално веће организације примило апеле премијера Јерменије Никола Пашињана и министра спољних послова Јерменије Зограба Мнацакањана о ситуацији у Нагорно-Карабаху. „У региону се активно разговара о очувању мира“, истакао је Зас. И појаснио је: „Поздрављамо учешће земаља које су чланице Минске групе ОЕБС-а, и то само у оквиру њихових овлашћења“.
Министри спољних послова Јерменије и Азербејџана Зограб Мнацакањан и Џејхун Бајрамов, уз посредовање Сергеја Лаврова, договорили су се деветог октобра у Москви о примирју. Ватра је требало да буде обустављена сутрадан после подне. Међутим, борбене акције су настављене.
Провалија између ставова
Политиколог Артур Атајев говорио је о потешкоћама које очекују мировњаке. „Географски регион није једноставан. За сада није јасно где да се одреди додирна тачка. Једна страна верује да Нагорно-Карабах и седам оближњих региона припадају НКР (непризнатој Републици Нагорно-Карабах). За друге сам Карабах и земља око њега припада територији Азербејџана. Међу овим ставовима је провалија“, рекао је он.
Према речима политиколога, док су борбене акције у току, не постоје објективни предуслови за мировну мисију. „А до нове ескалације може доћи. Очигледно је да у зони сукоба постоје припадници паравојних формација који су спремни да поремете било какве договоре. Директор Спољнообавештајне службе Русије Сергеј Наришкин је рекао да су борци са Блиског истока распоређени на Кавказу. Овакве изјаве се не дају без разлога“, истиче Атајев.
Са једне стране, Русија има искуство у размештању мировних снага на Кавказу — у Јужној Осетији и Абхазији. Тамо је помогло то што су стране у сукобу успоставиле барем неку врсту дијалога. Али напад грузијске војске на руске посматраче у Цхинвалију у великој мери је дискредитовао идеју поделе противника трећом силом. „Војна лица која обављају такве задатке оспособљена су за преговоре без обзира на то како се ситуација развија. У Јужној Осетији и Абхазији су постојали споразуми о линији ватре, зони без контакта и тако даље. Али 68 руских војника и официра је погинуло због ударца у леђа. Тако да ће у Москви врло темељно извагати предности и мане приликом одговора на питање да ли треба довести контигент у још једно у низу жариште“, рекао је стручњак.
Могуће решење је ОДКБ
Могући излаз из ситуације је учешће снага Организације Уговора о колективној безбедности у подели страна. „Овде би организација осетила свој раст“, сматра Атајев.
Осамдесетих и почетком деведесетих сукобљене стране у региону су распоређивале делове совјетске армије и унутрашњих трупа Министарства спољних послова СССР. Али нису их сви доживљавали као мировњаке: и Јермени и Азербејџанци су замерали војсци што помажу непријатељу.
Сергеј Шатко је обављао задатке у аутономној области Нагорно-Карабах као део јединице владиног пука за комуникације. Он не назива себе ветераном ратних акција (војна лица која су прошла Карабах немају такав статус). Он повлачи паралелу између неразумљивог правног положаја „мировњака“ тих година и нејасне политичке ситуације с почетка 1990-их.
„Третирали смо сукобљене људе као сународнике које треба помирити и заштити од насиља“, присећа се Шатко. „Официр комбинованог батаљона кадета школе Министарства спољних послова СССР је рекао једном приликом: „Долази до погрома, људи се убијају, а наш задатак је да покажемо да је совјетска власт овде била, да је сада ту и да ће убудуће бити“. Али од тога ништа није било. Тада центар очигледно није разумео како да реши ситуацију. Сретали смо разне људе, било је оних са здравим размишљањем, али и оних који су нам пљували у леђа, оптужујући нас да се додворавамо другој страни. Њима није био потребан мир, већ наши митраљези да би пуцали једни на друге“.
Последње јединице су напустиле Степанакерт у пролеће 1992. године, стране су заправо спроводиле борбене акције, па је организована војна операција за повлачење војних јединица непостојеће земље.
„Политичари с обе стране нису тежили миру, већ власти. Тада су на таласу рата на њу дошли националисти“, наставља Шатко. „Једино што су они хтели је победа под њиховим условима. Ништа више. Унутрашње трупе, јединице бивше совјетске војске су напустиле Карабах и све се срушило. Нико више није покушавао да раздвоји зараћене стране. Након поделе имовине Закавкаског војног округа, стране су добиле оружје и војну технику. Избио је рат у великим размерама“.
Генерал мајор унутрашње службе Владимир Ворожцов почетком деведесетих је посетио Закавкаско подручје. Сада се са горком иронијом сећа: његове колеге су некада били „хероји Јерменије“, а некада „хероји Азербејџана“ — у зависности од тога где су обављали задатке. „Раније је било ситуација да су војске, налазећи се на јерменској или азербејџанској територији, биле толико прожете расположењем локалног становништва да су готово себе доживљавале као страну у сукобу“, признаје он. „Отуда и оптужбе да је совјетска војска подржавала једне или друге. Али војници су углавном штитили цивиле. Неки су за ово жртвовали своје животе“.
Руско искуство у мировним мисијама
Према речима Ворожцова, Русија има и искуство и особље за мировну мисију. „Технологије су разрађене. Најефикасније, али тешко примењиво је опште патролирање: војна лица сукобљених страна и посредник заједно проверавају додирну тачку. Као прво, долази до људског контакта, а као друго, неће пуцати на свој народ“, појашњава он.
Ко ће бити миротворци, по мишљењу Ворожцова, не зависи само од става локалних становника. „Поверење се стиче поступцима. Али главни услов је сагласност супротстављених страна на присуство ових конкретних војних лица“, каже генерал. А ово је чисто политичко питање. Има смисла увести контигент када су његови задаци јасни. То знају и у Бакуу, и Јеревану и Москви.
Прочитајте још:
- Немачка признаје: Без Русије немогуће решити низ сукоба у свету
- Тешка ноћ у Нагорно-Карабаху: Губици са обе стране, погинули и цивили
- Премијер Јерменије обратио се САД и Француској: Дужни сте да подржите Русију
