На тему живота Викинга снимљено је у новије време неколико популарних телевизијских серија, што говори о томе да приче о њима и даље интригирају људе, без обзира на то колико знају о њиховом правом историјском значају.
Научници с времена на време подсећају друштво да људи које називамо Викинзима нису себе сматрали јединственом групом и да су углавном долазили из Скандинавије. Викиншко доба трајало је од око 750 до 1050 година. У то време било је насилних напада и инвазија, одвијала се широка трговина, а већина људи је живела у кућама и бавила се пољопривредом.
Генетска разноликост
Недавно спроведена велика генетска истраживања древне ДНК увелико су проширила разумевање савремених историчара и археолога о Викинзима, а такође су нам донела бројна изненађења када је реч о њиховим путовањима и дирљивим личним причама. Група од 90 научника, на челу са стручњаком за древну ДНК са Универзитета у Копенхагену Еске Вилерслев говорила је за часопис „Нејчер“ о резултатима анализе генома 443 древних људи из Европе и са Гренланда.
На основу података ДНК анализе и поређења са савременим човеком, закључили су да су древни људи генетски слични данашњим Данцима и Норвежанима, углавном кретали према западу, бавећи се тамо трговином, а људи попут Швеђана су углавном одлазили на исток. Ови закључци се заснивају на проучавању гробова ратника и трговаца у Енглеској, Ирској, Естонији и другим земљама.
Међутим, открили су да је ово само генерална слика. Понекад су људи слични Швеђанима одлазили на запад, док су други ишли на исток.
Научници су такође идентификовали значајну генетску разноликост у древним остацима, што указује на миграцију Јужних Европљана, пре епохе Викинга, на подручју Данске. Ово побија све концепте скандинавског генетског идентитета. На пример, најстарији становници Британије, Пикти, сахрањивани су као Викинзи.
Научници су такође пронашли људе мешовитог порекла, од Самија до Европљана. Сами су одгајивачи северних јелена са азијским генетским коренима, који хиљадама година живе широм Скандинавије и других земаља. Веровало се да су се током епохе Викинга сукобили са Скандинавцима европског порекла.
Са универзитета су рекли да су према општеприхваћеном гледишту ове две групе биле у непријатељском односу. Али истакли су да можда између њих и није било непријатељских контаката, што је довело до појаве мешовитог потомства у племенима Викинга.
Викиншке експедиције
Дејвид Рејх са Универзитета Харвард се специјализује за изучавање становништва на основу древне ДНК. Научник је рекао да је ово истраживање ДНК, у коме он није учествовао, постало једно од највећих у историји. Према његовим речима, као резултат овог истраживања, било је могуће не само идентификовати опште закономерности, већ и доћи до врло конкретних открића која показују однос међу људима.
„На месту ископавања појављују се детаљна питања и проналазе се одговори о односима и везама међу људима“, рекао је он.
На пример, најранији докази о викиншким експедицијама пронађени су у естонском селу Салме, где су сахрањена два викиншка брода. На једном броду је пронађено 7 костура, а на другом 34. Ту је пронађено и оружје, залихе, пси и птице грабљивице. Анализа је показала да су сахрањени отприлике 750. године. Нико не зна да ли је то био напад, дипломатска мисија или трговинска експедиција, али изгледа да су сви ти људи убијени и сахрањени као ратници.
ДНК анализа је показала да су четворица мушкараца били браћа и сестре петог Викинга, вероватно не рођена. Један од аутора чланка у часопису „Нејчер“, археолог Нил Прајс ради у Шведској на Универзитету Упсала и аутор је недавно објављене књиге „Деца јасена и бреста: историја Викинга“ (Children of Ash And Elm: A History of the Viking). Он је рекао: „Ми смо донекле и сумњали да су нападали друга подручја породично, али сада смо се уверили да је то заиста било тако.“