Тај поступак који се зове одсољавање делимично је или потпуно уклањање отопљених соли из морске или братичне воде. Делимична десалинизација довољна је за добијање питке воде и воде за различите примене у индустрији и за пољопривредне сврхе. Потпуна десалинизација нужна је за спремање котловске воде за парна енергетска постројења (термоелектрана, нуклеарна електрана), пише Вечерњи лист.
Ко се све снабдева водом из мора, а ко водом из кишнице
Реч је о поступку о чијем резултату тренутно зависи доступност воде за један посто светског становништва, дакле 70 милиона. Но, Уједињене нације очекују да ће се 14 посто светске популације сусрести с оскудицом воде до 2025. године. Тако је очито да ће десалинизација бити све важнији избор добијања питке воде у појединим регијама у свету. Попут, рецимо, Аустралије која већим делом у снабдевању водом зависи и од прикупљања кишнице. Још је учесталији тај процес у Кувајту, где се потребе за водом покривају у целости десалинизацијом, што је по пропорцији највише у свету. Такав поступак је чест и у Израелу, где се у погонима у Хадери, Палмахима, Ашкелона и Сорека врши десалнизација, којом се за цену мању од 40 центи добија један кубик воде. У Сингапуру од 2006. године исти процес даје воду за цену од 49 центи за кубик.
У Европи је Шпанија подигла први погон за десалинизацију, и то пре готово 40 година, па је данас највећи корисник тако добијене воде у западном свету, а од тога су развили и пословну грану с компанијама које сличне погоне подижу у Индији, на Блиском истоку и Северној Америци.
„Ројтерс“ је пре неколико дана објавио причу о подизању највећег светског погона за производњу десалинизиране воде у Саудијској Арабији, која је и највећи светски произвођач тако добијене воде, на коју отпада 22 посто светске производње. Но, агенција напомиње како је због тога та земља и највећи „произвођач“ отпада који је нуспроизвод ове енергетски врло захтевне индустрије, а локални научници то покушавају да промене.
Тамо постоји и владин институт који се бави само десалинизацијом, а Ахмед ел Амоуди, његов шеф, гледа будућност у којој се процес одвија уз добијање соли натријум-хлорида, магнезијума и калцијума, који долазе из морске воде уз чисту, а не би било високослане отпадне воде, коју зовемо саламуром, а коју би онда морали да испуштамо натраг у море.
„Екстракцијом минерала можемо имати користи од мора и његових блага“, рекао је Амоуди.
Саламура шкоди мору
Он иначе ради и за владину компанију „Saline Water Conversion Corporation, SWCC“, за коју се наводи како производи 69 посто саудијске десалинизиране воде. У власништву те компаније је и неколико патената на технологије којима се извлаче минерали и други састојци из морске воде.
Испуштање саламуре у море може нашкодити морским екосистемима. Студија коју су подупрли Уједињене нације прошле је године закључила како на сваку литру чисте воде добијене десалинизацијом отпада литар и по саламуре. У свету данас постоји чак 16.000 погона за десалинизацију. Нови велики погон у Џубајлу, највећи у свету, дневно може произвести 1,4 милиона кубика чисте воде, но и овде се догађа да се саламура као нуспроизвод избацује у Персијски залив. SWCC је објавио како је комплетирао седам нових погона за десалинизацију, чиме је бројка њихових фабрика у Саудијској Арабији нарасла на 33. Неколико погона је и у приватним рукама.
