Улазимо у улицу која је некада имала назив Српска, ту у манастиру Успења Пресвете Богородице живе једине три Српкиње, игуманија, мати Теоктиста, мати Јоаникија и искушеница Василија.
Чекају нас, мало ко им долази, вире иза капије, ограђене зидовима и бодљикавом жицом.
Манастир окружују куће и вишеспратнице са чијих прозора се порта види као на длану. Осврћемо се, имамо утисак да су многе очи уперене у нас. У порти је кућица, из ње нам је косовски полицајац само климнуо главом. Однос монахиња према њему илуструје и како смо ми дочекани.
„И они су само људи. Однесемо им доручак, ручак. Радују се. Да је среће да можемо и нешто више да направимо за њих. Понекад однесемо оне мекике. Јој, каже, што сам слатко јео оно са сиром, домаће“, прича нам млађа монахиња Јоаникија, која је напустила мир и изобиље у Немачкој и по Божијем позиву дошла на распето Косово.
Мати Теоктиста, некада стасита Црногорка, једва се креће, муке кроз које је прошла последњих 20 година савиле су јој леђа, али очи су пуне живота, љубави.
Свој манастир, у коме живи више од шест деценија, није напустила ни у време НАТО и албанске агресије 1999. године. Остала је и прихватала избеглице, жене и децу који су бежали са југа, из околних места недалеко од албанске границе.
И поред помоћи италијанских војника, стрепеле су. Припадници терористичке ОВК покушавали су да прескоче ограду. Бацили су и бомбу.
Кад је црква експлодирала…
Мати Теоктиста прича како је минирана нова црква на централном тргу у Ђаковици, глас јој подрхтава, као да је јуче било.
„Дошла код мене њихова деца, лепа дечица, ја сву децу волим, Бог је један. Вичу, ваша ће црква да се сруши! Ја кажем италијанском војнику, а он ће нехајно, бамбино, деца. А иза деце се крију одрасли. У један по поноћи, била сам на молитви, ко је смео да заспи без молитве… Кад је љуљнуло, цела Ђаковица је јечала. Реко‘, Боже, срушише цркву.“
Отишли смо и тамо, на месту цркве је сада споменик албанским терористима. Снимили смо га из аутомобила. Нема заустављања, нема снимања у граду, тако су нам рекле монахиње.
Нови пакао 2004.
Кад су терористи у марту 2004. опколили манастир, преживеле су нови пакао. Буквално су им све сравнили са земљом. Евакуисане су у Дечане, где су биле пуних пет година. Мати Теоктиста се даноноћно молила да се врати у Ђаковицу, да се обнови црква. Нико није веровао да је то могуће — нико осим ње.
„Кажу, не може, црква се прави после 30, 40 година, јесте једна, али ово није била једна, него много срушених. Ја реко‘, Бог ће дати и Мајка Божија. А Италијани су мислили да ми њих нападамо, један доктор дошао код мене у Дечане, посетио ме, јако фин човек, донео ми књигу ’Распеће Косова‘, све цркве које су срушене. Тражи да му дам молитвеник, реко‘, то је на српском, каже, нека. И он каже, не може црква да се прави, реко‘ слушајте ви, Бог је већи од њих и то ће Бог све да среди.“
Сваки податак део житија
Тако је и било, Бог је услишио молитву ове жене, за коју кажу да је жива светитељка. Чак су нам рекли да би и ова наша прича из серијала „Спутњик на српском Косову“ могла бити важна, јер је сваки податак из њеног живота вероватно део будућег житија.
Дани пролазе у молитви, али се мати Јоаникија посветила и уређењу порте, а највише производњи хране по коју не могу у град, није безбедно. Излазе само о великим празницима, кад по њих дођу из Дечана.
Води нас кроз башту, показује пластеник који је подигла, свега има, босиљка и чери парадајза, ту је и горка тиква мамордика, бамија... Башту каде, све се примило.
„Ти авиони из Албаније изручили су много уранијума, била сам здрава кад сам дошла, сад смо болесни, не само ми, него цело Косово. Нисмо више ни младе, све нешто нам фали, па се крпимо“, признаје нам мати Јоаникија.
Посадила је и нову лозу, јер су стару повадили и однели после погрома. Однели су и иконе, звона, тако су им рекли очевици, комшије. Прозборе коју са њима, кратко, ако им се обрате са терасе или прозора.
„Ови из те куће кад су женили сина, послали нам лубенице, да нас часте, а нити можемо ми код њих, нити они код нас“, каже мати Јоаникија уз осмех, јер у овом окађеном забрану у срцу Ђаковице нема очајања ни туге. Има пуно снаге, осмеха и наде у боље сутра.
„Молимо се и за њих, молимо се и за непријатеље, то је најкраћи пут у рај, каже Свети отац Светогорац Силон. Кад Бог прашта, морамо и ми да праштамо“, каже млађа сестра.
Порука за Србе
Она има и важну поруку за све Србе који живе са друге стране зида:
„Најважније је да се Срби уједине, да се сложе, да не буде издајника више међу нама, најважније је да смо уједињени. И свјатјејши патријарх је рекао, Срби, уједините се. Слога, а не издајници.“
И игуманија Теоктиста има поруку за Србе, поручује да мржња није добра, али пре свега да се моле Богу.
„Кандила да прислуже, свеће, ако немају, нека иду у цркву. Важно је да је из дубине душе. А на Косово не може да се дође, ко нема веру. Ја волим ову сваку стопу земље. Из интереса нема ништа. Биће добро, ја нисам песимиста, него оптимиста. Све ће Бог да среди и Мајка Божија, све ће доћи на своје место“, поручује мати Теоктиста.
Сунце залази у месту на Косову и Метохији у којем три Српкиње сведоче о прошлости и показују како треба гледати у будућност. Залазак је знак да морамо да пођемо.
Грлимо се. Нестала је нелагода коју смо осетили при доласку, носимо чудесну благодат са места на коме свака влат траве мирише на тамјан. Прати нас љубав ових жена које живе на олтару.
