На ивици протеста
„Ова оружана конфронтација није у нашим интересима: Јереван је наш сусед, а са Бакуом смо повезани религијом, историјом и културом. Забринути смо за судбину Азербејџана и подржавамо његов територијални интегритет. Окупирани региони морају бити ослобођени“, изјавио је саветник за међународне односе духовног лидера Ирана Акбар Велајати.
Рат у Карабаху није погодио Иран само на дипломатском нивоу, већ и буквално. Гранате прелећу прео границе и изазивају панику међу мештанима.
„Иран неће остати равнодушан, ако нам буде претила оружана конфронтација“, рекао је представник Министарства спољних послова те земље Саид Хатибзаде.
Од почетка деведесетих, Исламска Република Иран се залаже за политичко решавање сукоба у региону. Техеран је против прекрајања званичних азербејџанских граница, али позива да се узму у обзир интереси Јермена. Иранска дипломатија је традиционално имала интеракцију и са Бакуом и са Јереваном.
Најновије изјаве званичника по први пут указују на став Техерана према тренутној фази сукоба. Азербејџан верује да Иран дели став Бакуа. Међутим, Јерменија је такође чула речи подршке у говору саветника ајатолаха Хамнеја.
На северу Ирана живи до 30 милиона етничких Азербејџанаца који нису равнодушни према догађајима у Нагорно-Карабаху.
Дуго година они позивају власт да не помаже Јерменији, па је фраза „ослободити окупиране територије“ изазвала одушевљење.
После избијања борбених акција, ирански Азербејџанци су захтевале да се затвори иранско-јерменска граница. Али није било никакве реакције, иако је сам ајатолах Хамнеј етнички Азербејџанац.
Југ и север
Иран је једина држава на свету која се граничи и са Азербејџаном, и са Јерменијом и са Нагорно-Карабахом. До 19. века ове земље су припадале Персији, а затим су прешле под руску јурисдикцију.
Прерасподела Кавказа је поделила народе. Трећина територија на којима су живели Азербејџанци је завршила у Руском царству, а затим у СССР-у. Регију су почели да зову Северни Азербејџан. А они који су у Ирани били су јужни Азербејџанци.
После пада Руског царства, кавкаски народи су рачунали на формирање сопствених држава. Али совјетска влас је преузела контролу над периферијом и створила националсоцијалистичке републике.
На почетку Другог светског рата совјетске трупе су ушле у Иран. Разматрана је опција спајања Јужног и Северног Азербејџана, али то никада није било спроведено у дело. Крајем осамдесетих поново су се чули позиви на уједињење, али Техеран их је сузбио.
Иранске власти реаговале су уздржано на проглашење независности Азербејџана 1991. године. Честитали су „шиитској браћи“ на суверенитету, али су повећали контролу над северним регионима.
Иран је узнемирило и америчко-азербејџанско пријатељство: Исламска Република је везе суседа са главним непријатељем сматрала потенцијалном претњом националној безбедности. Међутим, Техеран ово није могао спречити.
Да би спречиле зближавање Азербејџанаца са обе стране граница, иранске власти су дуго одбијале да отворе конзулат Републике Азербејџан на северу земље. Баку и Вашингтон су заузврат активно разговарали и размештању војних база на Кавказу, заједно су развијали нафтна и гасна налазишта у Каспијском мору и изводили вежбе.
Још једна ствар која нервира Иран је азербејџанско-турски однос. Ајатоласима се није свидело што Турци апелују на пантуркизан, не узимајући у обзир да су Азербејџанци шиити. Поред тога, Анкара је чланица НАТО-а, што такође не одговара Ирану.
Однос снага и интереса
Однос снага на Јужном Кавказу након распада СССР-а није баш одговарао иранским властима и оне су предложиле свој дневни ред. Први корак био је посредовање у решавању ситуације у Нагорно-Карабаху.
Лидери Јерменије и Азербејџана су се састали 1992. године и потписали примирје. Али чим су се преговори завршили, јерменска војска је јуришем заузела Шуши. Након тога, Иран се мало удаљио од тог проблема.
Неки политичари у Техерану су се плашили да ће, уколико Јермени буду поражени, ирански Азербејџанци такође покренути питање уједињења. Да се ово не би догодило, Иран је пружио хуманитарну и финансијску помоћ Јерменији. Посматрачи су чак говорили о преношењу оружја преко иранско-јерменске границе, али власти су то демантовале.
Техеран није одустао од подршке Јерменији ни након бројних посета Илхама Алијева и договора о сарадњи. На све приговоре одговарали су чињеницом да Азербејџан сарађује у војној сфери са Израелом, непомирљивим иранским непријатељем.
Сукоби на линији контакта сваки пут изазивају нестабилност у Ирану. Септембарско заоштравање сукоба у Нагорно-Карабаху је поново изазвало талас огорчења. Азербејџанци из Табриза, Урмије, Хоја, Ардабила запретили су масовним акцијама ако власти отворено не стану на страну Бакуа.
Патриотска напетост
„Да би обуздали протесте иранских Азербејџанаца, власти су принуђене да реагују. Потребно је разумети да је позив Велајатија да се ослободе окупиране територије усмерен углавном на „домаћу публику“. Важно је смирити народ“, рекао је руски стручњак за Кавказ Нурлан Гасимов.
Мада, експерт сумња да су ове изјаве довољне.
„Млади ирански Азербејџанци оштро реагују на рат у Нагорно-Карабаху. Старија генерације је научена да у име Исламске револуције етничке разлике треба повући у други план, али сада је ситуација другачија. Омладина у Табризи, Ардабилу, Хоју осећа да јој није дозвољена блиска интеракција са Бакуом, а то појачава жељу за протестом“, објаснио је Гасимов.
Од почетка септембарског сукоба у Нагорно-Карабаху, ирански Азербејџанци организују митинге у знак подршке Бакуу. Гомила је више пута заустављала и палила возила са хуманитарном помоћи за Јерменију. Ово је узнемирило Техеран.
„Ако власти не формирају јасан став, питање јединства иранске нације ће постати озбиљна главобоља. Тако се Нагорно-Карабах може назвати фактором унутрашње политичке иранске стабилности“, закључио је Гасимов.
Турци и Османлије
Руски експерт Владимир Сажин, са Института за Блиски исток Руске академије наука, подсећа да у Ирану постоји велика јерменска дијаспора.
„Отприлике двеста хиљада Јермена је добро интегрисано у иранско друштво и заузимају истакнута места у систему власти. С обзиром на утицај дијаспоре у свету, Иранци често лобирају преко ње да би успоставили контакте са Западом. Техерану се не исплати да се супротставља Јерменима“, рекао је Сажин.
Политички коментатор из Јеревана, Ајк Халатјан дели исто мишљење. „Да је Иран изабрао проазербејџанску линију, прво што би урадио било би затварање јерменско-иранских граница. Сада је, у уловима сукоба у Арцаху и забране војног транзита до Јерменије од стране Грузије, посебно важна граница са Ираном“, истиче експерт.
Он сматра да Техеран има мање утицаја на сукоб око Нагорно-Карабаха од Москве или Анкаре. Истовремено, Халатјан је сигуран да ће Иран и даље утицати на ситуацију на Кавказу — „ситуација на северним границама Ирана директно зависи од овога“.
Сажин додаје да стати сада на страну Бакуа значи ојачати пантуркистичка осећања. Експерт сумња да ће Техеран пристати на то: чак и уз тренутну напетост, власти у земљи ће балансирати и тражити корист за себе. Иран се првенствено бави сопственим интересима.
