Како је рекао, Јерменија могла да избегне сукоб да је „предала своје територије и пристала на неодређени статус Карабаха, на неодређено време, уз одсуство механизма за даљу корекцију статуса“.
Према његовим речима, није се успело постићи прихватљив договор око статуса Карабаха. Последња прилика за то, према речима Пашињана, постојала је 2011. године у Казању, где је одржан самит Русије, Азербејџана и Јерменије, који је завршен без постизања споразума о основним принципима решавања ситуације у региону.
„Може ли рат да реши питање статуса Карабаха? Да, ако се постигне успех у рату. Можемо ли постићи успех у рату? Да, ако усредсредимо свој национални потенцијал око овог циља и искрено и пожртвовано идемо ка њему“, истакао је премијер Јерменије.
Сукоб у Нагорно-Карабаху
Борбе на контакт линији у Карабаху почеле су 27. септембра. Баку и Јереван међусобно се оптужују за избијање сукоба. У Јерменији је објављено ратно стање и општа мобилизација. У Азербејџану је уведен полицијски час и делимична мобилизација.
У Москви су 9. октобра одржани преговори министара спољних послова Јерменије и Азербејџана који су трајали више од десет сати и завршени су усвајањем споразума о прекиду ватре од поднева 10. октобра у хуманитарне сврхе ради размене ратних заробљеника и других притворених особа и тела мртвих. Међутим, истог дана стране су почеле да се међусобно оптужују за кршење примирја.
Други покушај организовања хуманитарног прекида ватре био је у ноћи између 17. и 18. октобра, али већ неколико сати након што је примирје ступило на снагу, Јерменија и Азербејџан изјавили су да га друга страна није испоштовала.
Прочитајте још:
