Многи су уверени да је у питању орао, неки мисле да је голуб као симбол мира, трећи пак сматрају да је у питању соко. Но, ево решења дилеме.
Победник је подигнут 1928. године поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Рад је чувеног вајара Ивана Мештровића.
Фигура извајаног, нагог, снажног мушкарца Победника, архетипског јунака, представља витеза са спуштеним мачем.
“Он на свом испруженом левом длану држи птицу која је симбол витештва, а то је соко”, потврђује и Неда Ковачевић, жена која је пописала све престоничке споменике.
“Такође, једно од незваничних имена споменика је и „Соколар“, објашњава она.
Иначе, прича о Победнику почиње давне 1913. године, непосредно по окончању Другог балканског рата када је председник Београдске општине Љуба Давидовић од већ чувеног вајара Ивана Мештровића затражио да у част српске победе изради споменик који би стајао на најпрометнијем београдском тргу – Теразијама.
Првобитно је постојао предлог да се читава композиција назове „Весник победе“. Ово име се помиње у преписци вајара и градских власти. Касније је ипак, очигледно по Мештровићевој идеји, који је волео друго име, споменик назван само „Победник“.
Послератна престоничка јавност била је згрожена могућношћу да на најпознатијем градском тргу стоји – го мушкарац! Чаршија је данима брујала о овом „скандалу“. Пљуштали су најразличитији предлози – од оних да се „Победник обуче“ до оних да је најбоље да се постави у базен „када је већ го“. Било је и оних који су сматрали да споменик треба срушити и направити потпуно нови симбол победе.
Срушен није, али је морао да промени локацију – уместо на Теразије стигао је на Београдску тврђаву где је коначно постављен 7. октобра 1928. године. Подигнут је на висину од 17 и по метара, „не зато да се што боље види, већ да се види што мање“ како је написала тадашња Политика.
