Данас је могуће дешифровати индивидуални генетски код. То је низ од 3,2 милијарде ДНК „слова“, јединствен за сваког од нас и он чини својеврстан калуп за наш мозак и тело, пише „Сајенс алерт“.
Шта нам гени задају
Ново истраживање Хане Хричлоу са Институ у Кембриџу открива колико јаку биолошку предиспозицију наше понашања има и колико смо предодређени за неке особине. Истраживање је показало да гени не одређују само висину, боју очију или тежину, већ и карактеристике као што су рањивост, лоше ментално здравље, дуговечност, интелигенција и импулсивност. Такве особине се у различитој мери записују у наше гене - понекад су то хиљаде гена који раде заједно.
Све чешће смо суочени са чињеницом да су предиспозиције за сложеније понашање слично повезане у нашем мозгу. Ту спада и религија коју изаберемо, формирање сопствене политичке идеологије, па чак и то с ким склапамо пријатељства.
Природа и навике се преплићу
Постоје и други начини на које се наше животне приче могу преносити кроз генерације, осим што су уписане у ДНК.
Епигенетика је релативно ново подручје науке које може открити колико природа и спољни фактори током одрастања могу бити испреплетени. Не посматрају се само промене гена, већ и „ознаке“ које из животног искуства добијају гени, а које мењају начин на који се наши гени изражавају.
Једно истраживање из 2014. године бавило се епигенетским променама на мишевима. Мишеви воле слаткасти мирис трешања, па кад им мирис дође до носа, зона задовољства у мозгу се активира, мотивишући их да се врзмају около и траже посластицу. Истраживачи су одлучили да овај мирис упаре са благим електричним ударом и мишеви су брзо научили да обуздају ишчекивање. Студија је открила да се ово ново сећање преносило генерацијама. Унуци мишева плашили су се трешања, упркос томе што сами нису искусили струјни удар. ДНК сперме првих мишева променила је свој код, остављајући нацрт искуства са електрошоковима утканог у гене.
Ово је нова наука, па остају питања о томе како би се поменути механизми могли применити на људе. Први резултати показују да епигенетске промене могу утицати на потомке кад је реч о изузетно трауматичним догађајима. Једно истраживање показало је да су синови затвореника из грађанског рата у САД за 11 посто чешће умирали у својим четрдесетим годинама од других њихових вршњака.
Друга мања студија показала је да су они који су преживели холокауст и њихова деца имали епигенетске промене у гену који је повезан са њиховим нивоом кортизола, хормона који учествује у одговору на стрес. Резултати сугеришу да ти потомци имају виши ниво кортизола и стога су подложнији анксиозним поремећајима.
Имамо ли простора за слободну вољу?
Наравно, нису наши животи окоштали због генетског материјала који су нам дали родитељи и сећања пренетих од наших бака и дека.
Срећом, још увек има простора за промене. Стално се стварају нове везе између нервних ћелија. Како се вештина вежба или учење проживљава, везе се јачају и учење се смешта у меморију. Ако се меморија више пута посети, постаће задати пут за електричне сигнале у мозгу, што значи да научено понашање постаје навика. Узмимо за пример вожњу бицикла. Не знамо да га возимо кад се родимо, али покушајима и грешкама и уз помоћ падова можемо да научимо да то радимо.
Елегантна машина
Хана Хричлоу, која се бавила овим истраживањем, каже да се оно дотиче и једне од највећих животних мистерија: наше индивидуалне могућности избора.
„За мене постоји нешто лепо у томе што себе доживљавамо као елегантну машину. Импулс из света обрађује се у нашим јединственим мозговима да би се добио излаз који је наше понашање“, наводи она.
Међутим, многи од нас можда неће желети да се одрекну идеје да смо потпуно слободни.
Биолошки детерминизам, идеја да је људско понашање у потпуности предодређено, с правом чини људе нервозним.
Одвратно је помислити да су застрашујућа дела у нашој историји починили људи који су били немоћни да их зауставе, јер су били предодређени за то. То значи да би се исто могли поновити.
Можда бисмо уместо тога могли да мислимо да нас гени не ограничавају. Признавање биологије која утиче на нашу индивидуалност може нас тада оснажити да боље удружимо снаге и искористимо колективни когнитивни капацитет да обликујемо свет набоље.
Прочитајте и:
