Миливојевић објашњава и да у оба споразума постоје одредбе различитог типа, које да би се примениле у пракси, подразумевају и ангажовање одређених ресора.
Како за потребе Вашингтонског споразума Приштина мора да амандманима и другим актима допуни и прилагоди свој Устав са ставкама из споразума, тако би требало да уради и са одредбама из Бриселског споразума и тачком која се односи на формирање Заједнице српских општина.
Приштина игнорише ЗСО
„По валидности и Вашингтонски и Бриселски споразум су равноправни. Али, очигледно је да Приштина сматра да је у политичком смислу за њих споразум из Вашингтона прихватљив и да одговара њиховим интересима, па зато и постоји политичка воља да се тај споразум примени. С друге стране, јасно је да када је реч о ЗСО они немају намеру да тај део споразума из Брисела примене. Ово је чист пример да су Уставни суд и његова одлука о ЗСО само изговор, иако постоји иста обавеза да се Бриселски споразум, као и сада Вашингтонски, мора уградити у систем и да се примени“, објашњава Миливојевић.
Проблем није процедура
Реч је о политичкој вољи, додаје он, а не о томе да ли постоји или не инструмент да се нека обавеза спроведе.
„Једина разлика између ова два споразума је у томе што за ЗСО у Приштини нема политичке воље за примену, јер не желе да путем одређених прописа и закона уграде у свој систем тај део, иако је то написано у делу Бриселског споразума из 2015. године у тачки три, да ће влада Косова донети решење којим ће спровести први споразум из 2013. Дакле, поступак је прост, донесе се одлука, усвоји се нови закон и примени се“, каже Миливојевић.
Другим речима, Приштина нема проблем са процедуром, наглашава он, јер она постоји, али постоји различит став и различит третман када је реч о споразуму из Вашингтона и оног из Брисела.
„Очигледно је да Приштина не жели да примени Бриселски споразум, али жели да примени Вашингтонски споразум, што показује и колико је Вашингтон у стању да изврши притисак на Приштину, а колико с друге стране ЕУ то није“, наводи наш саговорник.
Шеснаест тачака 16 одговора
У првим тачкама приштинског плана за спровођење овог споразума наведене су акције везане за изградњу ауто-путева и железница које повезују Београд и Приштину. Предвиђено је да се пројекти реализују углавном путем зајмова.
У петој тачки преузима се обавеза према којој ће Приштина учествовати у активностима „мини-Шенгена“, тако што ће се укључити на следећи састанак лидера.
Седма тачка бави се најосетљивијим питањем споразума, око које има највише спорења на Косову, језером Газиводе. Везано за ову тачку у плану пише да ће „канцеларија премијера и Министарство економије и заштите животне средине пружити неопходну сарадњу америчком Министарству за енергетику и другим јединицама владе САД успостављањем радне групе за студију изводљивости“.
Пристали и да не лобирају, али не и на ЗСО
Како се додаје, радна група ће се усредсредити на утврђивање постојеће техничке расподеле ресурса језерских вода, истраживање могућности за побољшање језерске инфраструктуре, оптимизацију водоснабдевања, омогућавање употребе у друге сврхе (нпр. наводњавање, за пиће), „обезбеђивање да свака препорука или предлог у студији не би требало да угрози постојећу употребу воде“.
План открива да Вашингтонски споразум предвиђа и измену Закона о верској слободи, како би се „спровела посвећеност косовског премијера Авдулаха Хотија у вези са додатном заштитом Српске православне цркве“.
Такође је наведено и да ће Министарство спољних послова издати циркуларно писмо за све институције, да повуку све пријаве и у којем се наводи да се у периоду од годину дана тзв. Косово неће пријављивати за чланство у међународним организацијама.
