У част њеног 80. рођендана, али и једне по свему јединствене и блиставе каријере, у Музеју Народног позоришта 23. октобра биће отворена изложба „Радмила Смиљанић: Све било је музика“.
Сећајући се сусрета са највећим звездама светске сцене које је у богатој каријери сретала и са њима певала, Радмила Смиљанић издваја највећег који јој је, како каже, за длаку измакао.
Павароти ме је излечио, заборавила сам на рат
„Ето, са Паваротијем нисам делила сцену, измакао ми је. Међутим, била сам пресрећна када је мој син победио на Паваротијевом такмичењу у Филаделфији. Тада је и мене позвао и ја сам две недеље, у Филаделфији, присуствовала пробама са њим, дружили смо се. Тада сам заборавила и да је рат, да се распала Југославија и моја Босна и моја душа са тим. То ме је излечило. Он је заиста био велик. Дао је шансу награђенима да раде са њим и певају са њим на сцени. А то је драгоценије него да им је дао не знам колико пара“, сећа се примадона.
Фотографије, програми, плакати и награде славне уметнице сведоче о пола века блиставе каријере на домаћим и сценама широм света. Пред публиком је приказ њеног живота од најранијег детињства у Бањалуци, одрастања током рата, школовања у Београду и Сарајеву, љубави и брака са Браниславом Мијаиловићем... Ту је и њихов син Никола који је такође оперски певач и професор, а ту су и „сведоци“ професоркиног педагошког рада на Музичкој академији у Сарајеву, Бањалуци и Бјељини, на Факултету музичке уметности у Београду и Академији лепих уметности.
Да се поново родим, све бих исто
„Било је толико стресних и лепих догађаја. Све те успомене су се измешале. Сећам се доласка у Народно позориште као да је јуче било, па прва отпевана арија у Лебану... Није важно где се пева, него како се пева. Да се поново родим, све би исто било“, каже Радмила Смиљанић.
Из Сарајевске опере на позив чувеног диригента Оскара Данона са екипом београдских солиста тумачила је улогу Фатаморгане у опери „Заљубљен у три наранџе“ и улогу Лизе у „Пиковој дами“, на гостовању у Барселони, која јој је отворила врата Народног позоришта.
„Сећам се тога врло добро, иако је било пре више од пола века. Била сам ангажована у Сарајевском позоришту и као њихов стипендиста остала још три године после дипломирања. А онда ме је, како се то каже, открио маестро Данон и позвао ме да идем са београдским солистима у Барселону. Међутим, успеси у Барселони нису били довољни, па сам те сезоне морала да дођем у Београд и отпевам једног ’Трубадура‘. Управо Леонора из ’Трубадура‘ је, не случајно, на плакату изложбе“, истиче примадона.
„Непосредно пре тога сам се удала за Дорћолца и стало ми је било и због тога и из уметничких разлога да будем у Београдској опери. Дала сам све од себе и дан-данас сам везана за ту оперу. Никада нисам прихватила други ангажман. Од 1968. до 1990. године била сам првакиња опере, онда сам прешла на факултет и отишла у професоре.“
Њене гласовне способности и глумачке креације отвориле су јој врата свих водећих оперских кућа у свету, од Модене, Линца, Трста, Одесе, Таљина, Рима, Беча, Прага, Солуна, Брна, Мајнца па до Сијетла, где је наступила у „Пиковој дами“ са Регином Ресник и „Балу под маскама“ са Ђорђом Занканаром.
Партнери су јој били и Пласидо Доминго, Марио дел Монако, Хосе Карерас, Ђузепе ди Стефано и многи други.
Пучини и Јаначек омиљени
У њеном репертоару низали су се Чајковски, Брамс, Корсаков, Глинка, Моцарт, Сметана, Маскањи, Росини... али она ипак издваја Ђакома Пучинија и Леоша Јаначека.
„Пучини ми много више лежи од Вердија и мислим да је дао далеко веће шансе сопранима. Од композитора 20. века издвајам Леоша Јаначека, можда и због тога што ми је донео највише успеха“, искрена је Радмила Смиљанић.
Њеним гласом, као чаробним штапићем, оживљавале су најлепше сопранске улоге у операма „Евгеније Оњегин“, „Кармен“, „Аида“, „Иван Грозни“, „Отело“, „Боеми“, „Бал под маскама“, „Продана невеста“, „Турандот“, „Мадам Батерфлај“, „Пикова дама“... Ипак, историјско остварење остаће Јенуфа, за коју је добила прву награду и медаљу за најбољу интерпретацију Јаначекових ликова у свету, у Прагу 1978. године, на обележавању 50 година од смрти великог композитора.
Радмила Смиљанић је тако постала протагониста савременог репертоара, у операма Јаначека (Јенуфа), Бартока (Замак Плавобрадог), као и домаћих композитора Биничког (На уранку), Настасијевића (Ђурађ Бранковић) и Коњовића (Отаџбина).
Са студентима на бис „Санта Лучија“
Двадесетогодишњицу уметничког рада обележила је једном од својих најуспешнијих представа „Продана невеста“ 1984. године и одиграла по ко зна који пут неодољиву Марженку.
„Не сећам се када сам последњи пут певала. На прослави у Народном позоришту 2018. године, која је приређена поводом 50 година моје каријере, мало сам се на крају прикључила студентима па смо заједно на бис певали ’Санта Лучију‘. Нисам могла да одолим, али то се не рачуна. Што се тиче представа, мислим да сам последњу певала ’Кавалерију Рустикану‘. Давно је то било“, сећа се Радмила Смиљанић.
Четврт века провела је са студентима, за које каже да су јој „продужили певачки живот“.
„Дивно је радити са младима. Баш сам пре неколико дана била у Академији наука, где је моја бивша студенткиња имала концерт. Кроз њих живим даље. Гледам свет који сам као луковицу засадила у земљу. Није се ништа видело, а онда је изникло и почело да расте и буја и сада су то видни плодови у којима уживам. На најлепши начин се настављам, тако да нисам жељна певања. Доста је било“, истиче Радмила Смиљанић.
Све било је музика
Из музичке породице, са музиком у генима, једва је, каже, чекала да почне да пева.
„Носила сам музику у себи од рођења. Моји родитељи су музичари, браћа су свирала кларинет и саксофон. Мени је музика била у генима и само сам чекала одређене године да пропевам. Кључни тренутак у мом животу је био када сам схватила да је певање и моја професија. Певање је заправо мој живот и зато сам инсистирала на наслову изложбе: Све било је музика“, истиче примадона.
Од најранијег детињства до данас њен живот је потпуно проткан музиком.
„У време короне, када су нас ставили шест недеља у кућни притвор, мене је спашавао Мецо канал који 24 сата пушта најбољу и најквалитетнију музику, оперске представе из целог света. Седим у топлом, у својој фотељи и слушам најбоља извођења. Пуна ми је душа. Баш ме брига да ли ће ме корона ћапити или неће. Избегавам вести, слушам музику и лепо ми је. Седнем за клавир, мало свируцкам и певуцкам и живот ми је пребогат. Не бих се мењала ни са ким“, искрена је наша саговорница.
Држати се професије као пијан плота
Певање, додаје, захтева пуно одрицања и младим певачима поручује да морају то да желе више од било чега другог, да се држе своје професије „ко пијан плота“.
„Онда ће им бити све лакше и много лепше. Музика је спас и азил од свих спољних недаћа — од политике, ратова, елементарних непогода и свега што јадног човека може да снађе на Земљи. Само нека озбиљно раде, нека загризу и биће спашени“, саветује примадона и додаје: „Све се ради са љубављу.“
„Ја и када кувам ручак, унесем себе потпуно. Ништа не може да се ради без љубави. Коначно, љубав оплемењује глас. Ако је неко празан у души и његов глас је празан, поручује примадона Радмила Смиљанић.
