Недавно је објављено треће издање књиге „Фазони и форе“, проистекле из популарног телевизијског формата, чији је аутор песник Љубивоје Ршумовић. Садржај књиге одговара наслову, па је тако пред читаоцима обиље шала и вицева, уз мноштво духовитих илустрација, који маме осмех деци, али и одраслима.
„Када су новинари питали Душка Радовића како треба писати за децу, он је одговорио. 'Као за одрасле, само много боље'. Кроз шалу, кроз лепу ситуацију, кроз причу деци треба уградити у свест неку лепу поуку, помоћи им да разреше неку моралну дилему, описати им и објаснити неку ситуацију. То је вештина“, каже Љубивоје Ршумовић, објашњавајући шта је кључно у успешном у васпитавању младих људи.
Претерујемо у мажењу своје деце
Прошло је више од четврт века од када сте почели да стварате чувене „Фазоне и форе“. Много се тога променило за све то време. Како Видите те промене, на који су начин ситуације из свакодневног живота и друштвене промене утицале на Ваш рад, колико сте се прилагођавали новим генерацијама, који су сада највећи проблеми и дилеме младих људи?
- Сада је, наравно, главни проблем ова корона која нас је, заправо, ошамарила и рекла нам: Еј, народе, људи, људи на читавом свету, опаметите се! Дајте мало, размишљајте глобално, а радите локално. То је парола, али је добра. Мало смо се сви размазили, мало смо се уљуљкали. Највише су се размазили Американци, одавно, а сад су се и Кинези размазили, па и Руси... па онда и ми, Срби, жапци који су видели да се коњи кују, па бисмо и ми хтели мало да се размазимо... Живот је опасна појава, смртоносна. То увек треба имати у виду.
Да ли много мазимо своју децу?
- Претерујемо! Једном сам рекао да су се у селу, у патријархалном селу, у каквом сам ја рођен, рађали људи, а у граду се рађају кућни љубимци. Наравно, и у селу рађају мамине мазе, а у граду вредни и паметни млади људи, али генерално је то тако. Ја много тога умем да урадим, научио сам много тога да направим рукама, поготово од дрвета. Правим дрвене кашике, чивилуке, волим да обрађујем дрво. То сам научио у Љубишу, на Златибору, од свог оца и од комшија. У селу које није имало пута, струје, телевизије, морало је много да се ради. Мој отац је био и ковач, и столар, и тапетар, и градитељ, на крају судија за прекршаје у општини... Када је требало стругати грађу за мјешану – сушару за шљиве и крушке - он је то радио. Када је требало косити, он је брата и мене, с 13 и 12 година, учио да косимо. Направио нам је косе с косиштима која одговарају нашем узрасту. Тако ја и дан-данас своју окућницу косим сам. Брат и ја смо с оцем нормално косили наше ливаде, нисмо морали да тражимо помоћ у селу.
Имате ли разумевања за данашње родитеље који немају времена да се посвете деци, него им у руке трпају мобилне телефоне или компјутере? Да ли су умор и преоптерећеност обавезама и бригама само изговор, односно да ли накарадни систем обликује наше понашање, или наше понашање води ка накарадном систему?
- Систем преко нас малу децу деци прави, да кажем колоквијално. Систем нас учи да морамо да радимо, и муж и жена. Родитељи тако остављају децу забавиљама, учитељима, васпитачима, остављају их мобилним телефонима и компјутерима, па и улици. Не знам како то решити, гурамо некако, али имам утисак да много грешимо. Много се греши, и у васпитном, и у сваком другом погледу.
Детињство на селу ми никада није било досадно
Деца се данас веома често жале да им је досадно. Да ли је Вама као детету икада било досадно?
- Никад, зато што нас је живот у селу у којем сам одрастао, терао да с пет или шест година, изгонимо стоку на пашу, да водимо рачуна о јагањцима и овцама, да их чувамо. Додуше, увек је и баба ишла с нама док је била жива, па смо ми њој помагали, враћали овце, трчали, јер смо били млади и јаки и морали смо негде енергију да потрошимо. У селу се то догађало. Млади људи су добијали одговорност како расту.
Свака педагошка доктрина пада пред личним примером. Лични пример није кажњавати децу тако што ћемо их послати у магарећу клупу у школи, или у ћошак, окренутог од својих другара. Имао сам прилику седећи у некаквим просветним комисијама за ученике нижих разреда да чујем једног учитеља који се крајем 20. века залагао за прут као васпитно средство. Тврдио је да га је искуство научило да се деца најбоље доводе у ред прутом који стоји поред катедре или табле. Не знам где је он учио, на ком учитељском факултету и да ли он зна шта уопште значи поверење, другарство с тим младим људима, да ли зна да учитељи и професори морају целог живота да уче. И да уче друге. То је врло тежак и одговоран посао. Не може он бити учитељ с батином у руци. То само значи да ће га у једном тренутку та деца сачекати с батином негде иза ћошка, што се догађа врло често.
Џеронимо и Милосрдни анђео у капиталистичкој авантури
Како разумете ово данашње време када је реч о деци? Да ли сте забринути због деце која се школују онлајн, која одрастају уз маске и телесну дистанцу? Да ли ово што нам се сада догађа посматрате само као један пролазни тренутак у историји, или верујете да иза свега тога стоји нека велика промена глобалног друштвеног поретка?
- Има ту разних идеја, о којима, наравно, и ја размишљам. Једна од њих је да вирус није стигао из природе, него да га је смислио човек. То је сасвим могуће. Постоји и врло трагична идеја о томе да је планета Земља већ пренасељена и да је потребно да популација буде смањена на, рецимо, пет милијарди. Дакле, три милијарде људских бића би требало некако уклонити с планете Земље. То је катастрофично и сулудо и ја просто не волим и не могу да верујем у ту идеју. Ту је, наравно, и грабеж, капиталистичка авантура у којој се због профита и личних интереса обарају режими, растурају градови, земље. Због неког надметања са супрарницима убијају се људи, а убилачким акцијама се дају нека симболична, пацифистичка имена. Гадафијеву децу и унуке нису убили Американци него „Џеронимо“, легендарни поглавица народа који су Американци геноцидом потпуно готово истребили. Џеронимо је крив, а не Америка! Нису Америка и НАТО бомбардовали Србију и Југославију него „Милосрдни анђео“. Видите колико ту има цинизма и силеџијске ароганције. Како се борити против тога? Нисам чак у стању ни да смислим неки одговор.
Данашња деца одрастају уз мобилне телефоне, компјутере, екране разних врста и навикавају се од малих ногу да буду праћени и да им је пажња увек заокупљена. Да ли ће они умети да препознају идеале који су раније били видљивији, да ли ће знати шта је то слобода – у деловању, одлучивању, погледима на свет, управљању својим животом? Хоће ли умети да буду одговорни за себе и за друге?
- Наравно да ме све то плаши. Плаши ме као пре 20 или 30 година када сам постао свестан шта је хероин. Потпуно сам свестан шта је мобилни телефон с уграђеним чипом, лична карта са чипом. Оно је била једна зависност, ово је друга зависност. Потпуно смо у контроли, регистровани као јединке, као такозвани објекти. У криминалистичким филмовима и серијама често видите да из неке лабораторије прате некога и кажу, рецимо, да је објекат сада скренуо на ауто-пут. Као у компјутерској игрици.
Прва животна навика треба да буде књига!
Ипак, Ваша поезија и све оно што сте написали и снимили за децу и даље је занимљива новим генерацијама. С огромним задовољством сам гледала дете које је сат и по времена посвећено и заокупљено читало збирку Ваших песама и не помишљајући на мобилни телефон, компјутер или телевизор.
- Својевремено смо предлагали да млади брачни парови на венчању добијају на поклон библиотеку, рецимо, од општине у којој се венчавају, или од кума... Ту библиотеку би чиниле песме Душка Радовића, Александра Вуча, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић и свих нас... Идеја је била да њихова будућа деца прво што виде буду књиге, да прво што чују буду приче или песме које се читају из књиге. То је одговор на питање како данас да васпитавамо децу. Немам ништа против мобилних телефона и компјутера, ако су у нашој служби. И ја користим компјутер као писаћу машину, као поштара. То је у реду. Ипак, уз то мора ићи књига. Књига постоји хиљадама година у разним облицима и не може се упоредити с телевизијом и другим медијима који људе држе приковане за екран. Књигу увек можеш да оставиш на страну и да јој се касније вратиш, или, ако ти се нешто веома допада, да прочиташ више пута. Ако дете навикнемо на мобилни телефон, онда ће оно више волети мобилни телефон него књигу. Ако га навикемо на почетку на књигу, оно ће се, како расте, навићи и на мобилни телефон, али ће користити и једно и друго.
