„Уметници морају бити велики учитељи не само свог но свију народа, не само свог но свију столећа, племенитост њихова мора бити безгранична онако као што је и природа безгранична у богатству и узвишености“, говорила је Надежда Петровић (1873-1915).
Надежда од почетка уметница, а не сликарица
Српска књижевна задруга објавила је „Књигу о Надежди“ са текстовима 18 аутора о сликарству и животу Надежде Петровић чији су приредјивачи Драган Лакићевић и Мило Ломпар.
Први текст у овом избору припада Димитрију Митриновићу који је о Надежди забележио да је имала храброст снажног и талетованог импресионисте.
„Њен кист је широк и крепак, пун сигурности и поуздања у се, манитог лудог поуздања, често, али лепога такођер. Г-ђица Петровић има дужност да буде солидна сликарица, јер су њене диспозиције више него што је потребно за сликарицу: диспозиције за уметницу“, сматрао је Митриновић.
Бура у публици
Моша Пијаде 1912. године подсећа да је Надеждина појава изазвала „читаву буру у публици“, да је већина критичара била „заведена том буром“, а многи сликари су мислили тада да Надежду Петровић треба прогласити “недаровитом и лудом плавом четком“.
Делфа Иванић у 1926. пише да је често суд о Надежди и њеној уметности био неправедан и непотпун те да је „судбина хтела да умре онда, када је била у пуном јеку стварања и када је требало својом кичицом да обогати нашу младу уметност“.
Истинска љубав према земљи и народу
После Првог светског рата преовлађују сећања на њен ратни пут и друштвени рад и уметност у потресима ратних страдања, а поред Делфе Иванић о Надежди у том периоду пишу и Милорад Павловић и Зора Симић Миловановић.
Иванић подсећа на Надеждине напоре да оснује Коло српских сестара и Југословенску уметничку колонију: „Има година много дана, има много слободних јутара, има Надежда добре ноге да безуспешно лута с једног краја вароши на други, има довољно моралне снаге, да се не застраши што одбијају да је приме по једном, два или више пута, нити јој досади што сахатима залудно чека по чекаоницама“.
Лепота њенога дела и истинска и дубока љубав спрам земље и народа инспирисале су је, запазила је Иванић, “да ради ствари које, пре ње, друге нису радиле у нас”, те да “у целој њеној природи, уметничкој и радној, има нечега руског и револуционарног,али и конструктивног“.
Свети огањ љубави за уметност
Надежда је, према мишљењу Милорада Павловића Крпе „сваком приликом испољавала смисао и разумевање, љубав и неисцрпну енергију воље, као и подстрека за сва национална стремљења и подвиге тако да је у том погледу остављала иза себе многе мушкарце“.
„У најтежим приликама испољавала је племениту и доброћудну уметничку душу... Имала је у души онај неугасли свети огањ љубави за уметност и добру вољу да том идеалу служи”, забележио је Павловић.
Оптимизам Надежду није напуштао ни када је током рата улазила међу безбројне редове тифузних болесника “који су умирали као муве у јесењим данима“.
Свој вазда активан дух посветила је отаџбини, залажући се за буђење националне свести, изградњу идеологије народног ослобођења и уједињења.
„Кад је избио ослободилачки, а потом дошао велики европски и светски рат, Надежда затвара своју кутију са бојама, остављала палету и кичицу и појављује се у позадини борбе, на превијалишту и завојишту, из прве борбене линије...“, пише даље Павловић, подвачећи да је она пример младом поколењу како се живи и умире за идеал слободе и отаџбине.
Овековечила драге сеоске призоре
Слободан Ристић је 1965. издвојо слике „Дереглије на Сави“, „Ресник“, „Булоњска шума“, „Богородичина црква у Паризу“, „Грачаница“ истакавши да су они потврда високог квалитета њеног сликарства.
Први потпунији уметнички и стручни текстови о сликарству Надежде Петровић пишу се поводом и после њене ретсроспективне изложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ 1938.
„Њеним ведрим плавим очима и смелим духом она је прва видела наше село и заселак, наш забран, нашу шуму, њиву, земљу и небо у свој његовој исконској природности и небесности, и сељака и сељанку, у послу на земљи, на комишању и на прелу, или у колу“, записао је Бранко Поповић у „Уметничком прегледу“.
Надежда је, према његовим речима, „просто омађијачла и овековечила драге сеоске прилике у послу, на селу и око ватре, на бдењу око мртваца и на гробу и приковала их за ову црвену родну груду“.
За Надежду Толстој идеал уметника
За Ђорђа Мана Зисија Надежда је била „борац у првим редовима на културном, политичком или војничком пољу“, Пјер Крижанић у „Политици“ 1938. даје, како сам каже, „кратак приказ сликарског рада великог уметничког талента и ретког и потпуног човека“.
Момчило Стевановић 1950. бележи да је за Надежду идеал уметника био Толстој.
„Својим друговима она ставља као пример руске уметнике који приређују под шатрама изложбе за сељаке по руским селима. Она је била пуна вере да истинска уметност, која има шта да каже, може и мора бити схваћена од масе, само на томе треба радити, народ навићи и код њега изазвати осећање за културним потребама“, написао је Стевановић.
Савременицима су свагда новатори смешни и луди
После Другог светског рата организоване су две рестроспективе њених дела – у Народном музеју у Чачку 1956. и Народном музеју у Београду 1959, а њеном сликарству се приступа као класичној српској уметности на почетку 20. века.
О њеном сликарству, међутим, док је живела, није била написана ниједна топла реч.
Сама је 1909. запазила: „За све се тражи времена, а за васпитање публике мало дуже времена“.
„Савременицима су свагда новатори смешни и луди, логично је и појмљиво, јер се они својим интелектом, индивидуачлношћу, са којом посматрају људе, природу и све њене појаве, издвајају из своје средине. Они јесу ту да уносе исправке са новим акордима, да искорењују све оно што није производ духа, каквог ствараоца и васпитача великих маса“, записала је Надежда 1912. године.
Монументална фигура српске уметности с почетка 20. века
О родоначелници српске Модерне , Лазар Трифуновић пише као о монументалној фигури српске уметности којој је патриотизам био смисао живота, а љубав према народу, земљи и природи основа свих уметничких намера, а Миодраг Б.Протић закључује:
„Само њој је блиска визионарска чежња Ван Гоговог генија да двема јаким бојама, црвеном и зеленом, плавом и жутом, саопшти трагичне страсти људске душе.“
