Упокојио се митрополит Амфилохије Радовић и сигурно почива у миру.
Отац и мајка дали су му име Христо мислећи на Христа. То је, у ствари, било његово право име и давно је постало видљиво да ће иза себе оставити велико дјело. Он је свој живот провео радећи на небеским пословима, с тим што се Амфилохије Христо Радовић није, као ни његов имењак из Назарета, лишавао земаљских послова.
Речено је: „Дајте цару царево, а Богу божје.” Наш Митрополит се, посвећен вјерском раду, одужио и Богу и народу препуштајући политику онима који су за то одређени, само што је преосвештени схватао да, када је рашчовјечење на дјелу, а код нас је то постала вјековна пракса, нема право само да гледа, да му није дато да ћути и не дјелује.
Вратио је наду народу који је укљештен међу свјетовима и недјелима сународника стајао на ивици амбиса. Дјеловао је попут муње небеске када је осјетио да су се на ваги клатила социјална и вјерска, дакле људска права. Спасавао је нашу културу. Могао је његов живот да изгледа друкчије, као што је прва Хришћанска црква могла да избјегне прогон римских царева, али на срећу, већ тада је изабран пут жртвовања. Као што је Христ, умјесто пристанка да му кип стоји крај осталих божанстава у римској републици, прихватио стазе жртвовања, тако је Митрополит излазио на црту свим типовима који су угрожавали наше достојанство.
Није био само борац за православну вјеру. Био је већи борац за једнакост, братство, и слободу и грађанско друштво, него они који су то извикивали за плату у име вјере у вјечну садашњост!
Његов мудри поглед гледао је даље него што је видио његов народ и зато је и наш пут одређен смјеровима који су, захваљујући Митрополиту, пред нама видљиво исцртани.
Прочитајте и:
