На промоцији одржаној у Дому Војске Србије Тохољ је, напомињући да пише да би себи разјашњавао ствари и појаве, прочитао последње две странице свог још необјављеног рукописа „Седма станка (Пут према капији)“.
У њему је, поред осталог, записао: „Кад год је у какав формулар требало да упишем лично занимање, саплео бих се испуњен стидом, јер је квалификатив 'књижевник' граматички упућивао на речи ’проклетник’, ’отпадник’.
У „књижевном детињству“, приметио је, човек не може ни да слути да ће једног дана имати „књижурине од по 400 страница о томе што је себи објашњавао“.
„Писац ради свој посао зато што мора, тумачи зато што зна. Онда ми се десило да једног дана неки људи нападну приповетку о Григорију Божовићу ('Божићно јутро') и кажу да је то страшна мржња према Албанцима на Косову и Метохији. А писац када пише има право да искриви лик, да пође од историјске чињенице и дође до уметничког портрета. Тако раде сви уметници“, истакао је Тохољ.
Чува се, како је рекао, од похвала и покуда, односно идеолошких тумачења.
„Једно води до самодовољности, а друго у очај. Моја стваралачка сујета је то помирила у себи. Радујем се сваком луцидном запажању какав год био закључак тог текста о мом писању, било да је против мене или мени у прилог“, рекао је Тохољ.
Идеолошко читање Тохољеве биографије, не прозе
Тридесет други број зборника „Савремена српска проза“ садржи ауторизована излагања учесника истоимених књижевних сусрета, одржаних прошле године у Трстенику, у организацији Народне библиотеке „Јефимија“.
Зборник је једним делом посвећен књижевном портрету Мирослава Тохоља, а другим теми „Идеолошка тумачења српске књижевности“.
Спону између књижевног стваралаштва Мирослава Тохоља и идеолошког тумачења српске књижевности увидели су, између осталих Марко Недић, Јован Делић и Александар Јовановић који су пажњу на то скренули и у Трстенику, као и данас на промоцији зборника.
Председник Стручног савета сусрета „Савремена српска проза“, књижевник и књижевни критичар Марко Недић рекао је да Мирослав Тохољ пише без ичега што би могло на идеолошки начин да се тумачи.
„Он је писац који говори и пише о ономе што види и осећа и има право као књижевник да то представи на начин на који жели. Разлоге за идеолошко читање други не налазе у његовим делима, већ у његовој биографији. Био сам члан жирија за награду 'Бора Станковић' када ју је Тохољ добио за књигу 'Венчање у возу'. У тој књизи нема разлога за било каква оспоравања. У врањским новинама недељама су се појављивали текстови који су оспоравали ту награду без читање књиге. Тако се обично и дешава када се на идеолошки начин тумачи књижевност“, истакао је Недић.
Јединство технике и бола
Дописни члан Српске академије наука и уметности проф. др Јован Делић истакао је да Тохољ пише из осећаја бола коме је сведочио.
„У јединству технике и бола видим једну сталност у прози Мирослава Тохоља. Он је направио приближавање стварносној прози, јер га је на то натерао живот, бол, патња, жртве рата, о чему није ћутао, већ најљудскије говорио“, рекао је Делић и додао да Тохољев циљ није да покаже своју умешност, већ да ствара уметност која почива на људском болу.
Трагичне деведесете обогатиле тематику Тохољевог дела
Професор др Александар Јовановић се први пут са Тохољем сусрео средином осамдесетих година прошлога века пишући предговор за његову трећу књигу.
„Он припада онима који су као модерни писци ушли у српску књижевност. Тохољ је био један од водећих гласова младе српске прозе која је имала изврсну рецепцију не само у српској него и другим јужнословенским књижевностима. Онда су дошле трагичне деведесете године када је Мирослав Тохољ стао на страну свог народа и чинио оно што је сматрао да треба. Када су га многи прежалили као писца, он се вратио не одступајући од своје поетике, али не искључујући животне чињенице и трагичне околности које је наш народ прошао. Ти догађаји су обогатили тематски регистар Тохољеве прозе, а ништа му нису одузеле од књижевне уметности којој је посведочио својим првим делима и поетичним коментарима“, рекао је Јовановић, поменувши његове приповетке „Божићно јутро“ и „Колац“ које су изазвале „више различитих идеолошких читања“.
